Успомене из младости у Хрватској

-УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 107

ђашица Глина била је готово сасвим пресушила, па се могло лако прегазити. Весело рзајући одјури Милтон као стријела. Пазио сам, да се не би огледао. Могло је проћи једну уру, када чујем у даљини за мном коњски топот: мора да је то Хољевић. Зауставих се и дуго сам чекао док је он дошао. „Све је красно ишло, мој младићу“, довикне ми. „Сада си у Турској, па ћеш о том знати приповиједати“.

Што сам дотле видио, није било за приповијест. Пејсаж се није ничим разликовао од Крајине с ону страну аустриске међе: лијеп брежуљкасти крај с обилно дрвета, али без трага агрикултуре и, чинило се, без икојег житељства. Осим птичијег цвркута у шуми и топота коња, нијесам ништа друго могао чути. Но ова је тишина на ме учинила неизрециво пријатан дојам, па сам зажелио, када бих цијели дан могао логоровати у сјени дивовских стабала. Хољевић је међутим пожуривао, да још прије подне стигнемо у Кладушу, а затим ми је приповједио, како је све то удесио.

Бимбашу Мују познавао је већ неколико година. Мујо бијаше родом из Кладуше, Словен, но као сви босански муслимани фанатичан Турчин. Добро се слагао с аустриским официрима на кордуну, а како је био мир с обје стране, обзирно се поступало због контумачних поступака. Кад су рођени Бошњаци имали с турске стране кордунску службу, зажмирили би већ приликом нашег којег прелаза међе, али ствар није била неопасна, кад су ондје бивали прави Турци, Османлије. Они су службу вршили строжије. Срећом су сада већ неколико мјесеци стражарили само босански војници, а- Мујо им је био већи ауторитет од њихова миралаја (пуковника). На човјека, који нас је требао због прелаза кордуна прогонити, бимбаша се могао сасвим ослонити. И уистину није му се некако журило, да нас прогони, јер нас је достигао тек пар тисућа корака пред Кладушом. Будући да је комедију требало играти о3биљно, морао нас је као ухићенике одвести у кулу у Кладушу. Дошавши онамо, спроведе с нама истрагу ·