Успомене из младости у Хрватској

108 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

некакав стари Турчин, а ствар се не могаше вјероватније и једноставније догодити: ја да сам наиме хтио заставника Хољевића отпратити, кад је полазио с кордуна кући, али коњ пода мном побјеже преко ријеке на турско тло. Заставник је хтио за мном да ме врати, али је требало времена, док му се коњ оседла, па ме је тек након пар сати јахања достигао, а коначно је за нама приспио и турски војник.

Стари Турчин нас је слушао непомично и нијемо.

Кад смо довршили своју причу, подиже он мало главу и рече Хољевићу: „А је ли то збиља таког“ Он потврди, а стари Турчин једнако упита и војника, који је исто одговорио. Затим он војника опет запита: „А зашто стража кордунска није отворила ватру на Швабе2“ (тако су опћенито називали аустриске поданике). — „Па ми смо комшије и зар ће стража пуцати на дијете, коме се коњ отеог“ „А зашто сте пуштали заставника преко међе 2“ Сада рекне Хољевић: „Млади је брат мога друга, па га не смједох пустити у опасности. Чујеш, комшијо, ми смо сада ту, а ти можеш с нама да радиш што те воља. Али најпаметније би било, да нешто поједемо, па да нас војник опет врати натраг: тако не ће бити неприлике ни теби, ни нама“.

Док је тако разговор текао, стари Турчин ни да би тренуо лицем. Сједио је непомично попут каквог кинеског порцуланског болвана са прекрштеним ногама, тек је од времена до времена испухнуо из чибука по који дим. Код задње часникове примједбе, свеједнако не помичући своје главе,. баци поглед на нас и зашути неколико минута. Напокон рече војнику: „Кад не би морали казнити Мују (бимбашу), најбоље би било послати Швабе у Сарајево, али ми је жао момка, оштро би га казнили“. Затим је настала опет дуга пауза с неколико јачих димова. „Чујеш ти, крсте, тако ми липог дина (вјере), ти си официр, па си заслужио тешку казну; знаш прописе и нијеси смио прелазити кордун. Ама ово лудо дите“ — показујући на ме чибуком — „невино је, јер не зна закона“. Затим још дуља пауза. „Већ да не уне-