Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 109

срећим Мују и не казним лудо дите, овај пут мореш кући, ама ми се чувај други пут долазити у Кладушу“. Достојанствено махне руком, што је значило, да можемо ићи. Војник ме узе за руку, а Хољевић за нама. — „Ко је тај стари 2“ — запитам војника. „То ти је кадија, паметан, строг и честит, чојек. Захвалите Богу вашему, што сте тако добро прошли“. —_ Хољевић ми рече њемачки: „Шала се могла рђаво завршити. Сад треба гледати, да наши војници не одаду ствар“.

Оштро касање отворило нам је апетит. Хољевић запита војника, гдје би могли добити јела. Водио нас је у неколико кућа, но свагдје су нам рекли, да нема. Најпослије су нам казали у једној кући, да има круха и једно јаје. Јели смо већ стари крух, а јаје смо дали војнику.

Заискали смо вина. Није га било. Међутим до" бисмо врч шљивовице, па смо је мијешали с нешто мутне воде, но војник ју је пио чисту. Војник се удаљио, рекавши, да ће се замало повратити. Хољевић употреби ту прилику, па запита нашега домаћина, је ли доиста, да у кући немају шта да једу. Човјек нам потврди, да је збиља тако. — „Како тог“ „Спахија и порез поједоше нам све. Кад је добра година, немамо по четири мјесеца круха, а иначе гладујемо и по шест и по седам мјесеци“ — „Како је то могућег Земља је лијепа и морала би добро родити“. | |

_ „јест, земља је лијепа и морала би добро родити! Ама, кад спахија види, да добро радиш земљу и да она добро роди, узме је намах за себе и теби даде исцрпљену, јалову ораницу, па кад је ти послије неколико година тешке муке поправиш, опет ти је он узме. Од свега мораш давати трећину, десетину, димницу од куће, па харач. А шта онда преостаје 2 Од двију крава, оваца, кокоши узме ти једно спахија, друго порез. Печеш ли шљивовицу, узме ти половицу. Имаш ли лијепу младу жену или младу кћер, најприје је он узме за себе. Тужиш ли Турчина, не вриједи пред кадијом твоје ни другог кршћанина