Успомене из младости у Хрватској

110 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

свједочанство, и Турчин увијек има право против тебе. А истом, када пошаљу у земљу низам (редовну војску), не остане ни чавао у зиду, о који би се у невољи својој и муци могао објесити. Нама, раји, није помоћи; Бог нас је оставио и пустио да погинемо у биједи“.

Хољевић примјети: „Прије би се ја потурчио, него да сносим такву невољу“. „Јест, тако су урадили и наши спахије, да могу остати наши господари, али ми нећемо да издамо нашу лијепу вјеру, па ћемо због нашег крста као и прадједови наши све трпити, док нам се Бог једанпут смилује“.

Војник се вратио и рече, да морамо кренути, да прије заласка сунца стигнемо до међе. Огледамо се за нашим коњима, који су пасли на једној ледини, погледамо кулу и дадемо нашем домаћину неколико цванцига и одјашимо. Причање тог човјека неизрециво ме ражалостило и покајао сам се, што смо предузели тај излет. Видио сам, до душе, и знао за биједу наших сељака, и мислио сам, да не може бити тежега удеса, него што га они имају. Но то, што сам сад чуо, не бих себи никада могао представити. Док смо тако јашили лијепом и запуштеном земљом за сунчаног сјаја, заклео сам се у себи, да ћу, поставши човјек, побијати господство Турака и ослобађати рају. Како би то могао учинити, нијесам наравно знао, али своју сам одлуку створио, била је незаборавна и у мужевно моје доба изводио сам је пером, како сам већ могао, савјесно.

Утонувши у те мисли и шутећи, нијесам ни опазио, да су се наши коњи уморили и да су ишли кораком, Па и Хољевића, чини ми се, да се веома дојмило причање нашег кладушког домаћина, јер и он је био зашутио и пустио коња да иде, како хоће, Но турски је војник опазио, да тако никако нећемо право натраг стићи, те потјера наше коње, вичући и гонећи на бољи кас. И збиља је било крајње вријеме, јер смо превалили тек половицу пута. Од тада је ишло брже. Мој Милтон започео је галопирати а и друга два коња чврсто заграбише. Стигосмо го-