Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕБЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 1!

тово сат прије сунчева заласка до међе. Бимбаша нас је очекивао и био је весео, кад је чуо да нам је пустоловина успјела сретно. Мој брат бијаше на прегледу стража. На војницима се видјело, да су страшљиво очекивали наш повратак, него ниједан није о том ни ријечи прозборио. За Хољевића је у то стигло и једно писмо, у коме му је један друг јављао, да је унапријеђен за поручника. И боље се дан ето није могао свршити.

Кад се мој брат вратио с визитације, исприповједили смо му наше доживљаје. Признао је, да је био у великој бризи и заклео се, да ме никад више неће повести са собом на кордун. А и Хољевићу је трпко пребацивао, што се због ћуди једног дјетета упустио у пустоловину, која је могла свој тројици нама да зада тешких посљедица. ја сам шутио, јер сам појимао, да је брат у праву, а био сам поклопљен и због оне испричане биједе рајине. Добио сам веома горак појам о Турској, па сам изгубио сву вољу, да би још једном онамо ишао. Него у мом малом мозгу вртила се мисао, да постанем ослободитељ биједне раје и, да ће се то једном догодити стално, 0 том сам био увјерен. Током седмице, што сам с братом провео на кордуву и док сам разговарао с нашим добрим и честитим граничарима, који су ми причали јаде своје кордунашке службе и проклињали турско господство, због кога су то све ето патили, у то су вријеме моји планови о ослобађању започели доби-

вати: јасније линије. Наравно, о том нијесам свом

брату ништа спомињао, јер сам се бојао, да ће ме

исмијавати. Но кад је он био смијењен и кад смо

кући јашили, био је мој план у глави готов. Кад постанем зрео човјек, ја ћу од мојих граничара саставити војску, стати им на чело, провалити у Босну, ослободити несретну рају, па је учинити сретном. Зар ја нијесам видио с ове и с оне страна кордуна, да је земља и крај један те исти и да „Турци“ говоре исти језик као и ми; да се у Кладуши закли-

њао кадија „липим дином“ као и тамошњи наш гостопримац „лијепом вјером“2 Раја ће нас дочекати као