Успомене из младости у Хрватској

124 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

плави фрак са златним пуцетима, сиве хлаче, бијеле овратнике, жабо и маншете с бриљантном иглом и пуцетима, велик дебео златни сат са много привјесака. На свим прстима, чак и на'палцу, имађаше прстење. Прстење је било урешено бриљантима, рубинима, смарагдима и аметистима, а имао је још златну духанску кутију украшену драгуљима. Увијек је ишао у рукавицама и с дебелом батином од шпањолске трске; имала је златно дугме за украс. Чинило се, као да је он жива златарска радња. Но та неукусност имађаше своје корјење. Др. Набијач страствено је волио писати латинске „поезије“: оде у сафичком или у алкејском метру, елегије, епиграме, хроностихе и акростихе“), па би их читао својим пријатељима и знанцима и дао штампати као летаке. (Сваке је године опјевао латинским стиховима рођендан цара Франца, послао му штампану пјесму, а за уздарје је добивао већ према ћуди милостиву превишњу захвалност или сат, или скупоцјену прсну иглу прибадачу, или прстен, или дозу, или пуцета за маншете. И како је цар Франц дуго живио, тако се прекрасно умножала и збирка драгуља у дра Набијача. Па ето, тај иначе паметни и образовани човјек био је толико ташт, да је све то на окупу носио јавно, премда је и сам знао, да се тому смију и сами његови пријатељи. Моја мајка га једаред запита, зашто он те драгуље не да својим кћеркама, но он одговори смијући се: „А ко би онда знао, да сам ја то добио од цараг“ Чудновато, мени се тај накит никад није могао свидјети осим великог џепног сата, који је сате „репетирао“. Но мимо те слабости дра Набијача, ја сам у њему видио тип савршеног џентлмена, кога сам знао у доба своје младости, и био сам му срдачно тако одан, да сам га покушао тјешити изјавом, кад му је умро од сушице надобудни син јединац, да ћу му ја одсада бити сином.

Неколико мјесеци послије смрти цара Франца, о Духовима 1835. одведе ме мој отац равнатељу градске основне школе и даде ме уписати у најнижи разред. Равнатељ је био постарији пријазни фратар