Успомене из младости у Хрватској

140 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

нема ниједне књижаре на њемачки начин, те се пожурио да искористи ту прилику. Био је лијеп и образован човјек, узео кћерку свога принципала, па основао у Загребу књижару, која је с Лајпцигом била у непосредном саобраћају. Хиршфелд је био веома вриједан књижар, имао је, што се каже, и добар нос. Погодио је, шта треба у овој земљи, далекој од европске културе и савремених покрета. У Аустрији је постојала, осим цензуре књига штампаних у унутрашњости државе, досљедно слична установа под именом „Ревизија“ за књиге, које су се увозиле из иноземства. Сваки свежањ књига, што је долазио са стране, смио се отворити и разложити на царинарници само у присутности цензора. Цензор је морао у свој исказ уписати наслов сваке књиге, а држећи у руци мјесечни извјештај забрањених књига бечког уреда „К. К. Орегаје Ронзге!ипа Сепзиг-Нојаје Пе“, морао је пазити, нема ли које такве књиге у том свежњу. Ако је на коју наишао морао ју је заплијенити и послати у Беч поменутоме уреду.

Међутим, баш су се највише тражиле и куповале те забрањене књиге, а оштроумност лајпцишких комисионара проналазила је средстава и путева, да тим жељама удовољи. У интересу својих аустриских комисената и интересаната организовали су редовито кријомчарење на чешкој и на баварској граници, и тако су се могле све забрањене књиге у небројено примјерака увозити у Аустрију. У Угарску и у Хрватску био је тај увоз линијом нутарње царине још више отешчан, но и ту се коначно нашло средстава избјећи цензури, а Хиршфелд се већ знао тим окористити. Добављао је мноштво таквих забрањених књига и лијепо их је и врло много растурао. Биле су то понајвише забрањене књиге од накладних твртки: Хофман и Кампе из Хамбурга, Ото Виганд из Лајпцига, па од твртке „Елветска Типографија“ у Каполаго. Кад је цензор чуо, да се у Загребу чита ова или она од тих књига, чудио се, јер је поштено могао утврдити, да се ниједна није налазила у било