Успомене из младости у Хрватској

142 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

књижар мисионар, који носи бакљу културе и свагдје сам међу књижарима имао личне пријатеље, с којима сам занавјек остао у међусобном саобраћају.

Мојих пословних веза са Хиршфелдом ријешио сам се послије неколико година. Повод тому даде моја наруџба париског издања дјела Жан Пола у четири свеска. Већ прије споменути стари чангризави помоћник — звао се Стефани и био је родом из Лајпцига, — рече ми, да такова издања нема. Ја сам заинтачио да сам то издање Жан Полових дјела видио у каталогу издавачке фирме Бандријеве „11ђтапе Епгореппе“ у Паризу. Стефани је напротив тврдио, да не постоји, и да се не пристоји мени као младићу, да њега старог искусног књижара поучавам у стварима, које он боље знаде од мене. У родитељској кући научили су ме да поштујем старост, па му нијесам одговорио, него узмем шешир и оставим књижару са намјером, да никад више у њу не ступим.

Кад сам се вратио кући, обратим се новоетаблираном књижару Карлу Гајбелу у Пешти. То је отац садашњег власника књижаре Дункер и Хумблот у Лајпцигу. Од Гајбела наручим издање дјела Жан Пола у четири свеска. Гајбел ми уљудно одговори, да ми издање не може добавити, јер је прештампано и уједно се ради о грабежу од законитог њемачког издавача, него ми је на расположењу „легитимно“ Рај нерово издање. Овај лист пошаљем Хиршфелду, те му јавим, да прекидам даље пословне везе с његовом књижаром, јер се не дам вријеђати. Без обзира на све извине и објашњавања не попустих у одлуци, те почнем нове пословне везе с Гајбелом, које потрајаше на обострано задовољство све до мога одласка из Хрватске. Гајбел, интелигентан и образован човјек, јамачно ме сматрао старијим него што сам био, те убрза мој избирљиви и критички укус, па кад ми је овда онда и без наруџбе послао коју нову књигу, могао сам бити увјерен, да је добра. Њему захваљајем и моје лично познанство са Отом Вигандом у Лајпцигу, а пријатељство с овим прешло је онда и, на жалост врло рано умрлог, сина Хугу.