Успомене из младости у Хрватској

144 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

читање. Још су у кући биле све оне књиге што су некад биле набављене за мог брата, па сам их све , читао, осим грчке граматике и једне алгебре (обје су биле писане латински). Читао сам и латинску граматику, а језик сам латински тим лакше научио, што сам у родитељској кући чуо, тако рећи, сваки дан говорити латински, па сам запамтио све уобичајене фразе. Од грчке граматике навластито ме одбијала штампа старих ружних слова, која су ме потсјећала на моју стару калиграфију.

Кад сам дошао у први гимназиски разред, знао сам према том оно све што сам требао учити у три-четири виша разреда, осим грчке граматике и аритметике. За ову потоњу нијесам имао баш ништа талента и њу нијесам с тешком муком никад могао више научити но што је било потребно за повољну оцјену. Молио сам равнатеља, да ме прими бар у трећи разред, јер би био приправан полагати испит за прва два разреда, концем првога пољећа, а у другом пољећу све испите за трећи разред. Згражавао сам се наиме у самој помисли, да би читаве три или четири године морао душевно преживати оно, што сам већ знао. Него све су моје молбе и представке биле узалуд: по школском закону морао сам започети првим разредом и нијесам смио ниједан прескочити. Због тога сам изгубио у гимназији шест вриједних година живота и за цијело вријеме нијесам више научио, но што би и код куће био научио у двије, највише у три године. Нећу тиме ништа пребацивати својим учитељима, јер они су учили, што су најбоље знали н највише могли. А што су мало знали, нијесу они били криви, него је била крива влада, која је мислила да може своју власт оснивати на поживин· чењу пука и на незнању Т. зв. „образованих сталежа“. Та, цар Франц !. рекао је за вријеме конгреса монарха у Љубљани г. 1821. професорима тамошњега лицеја, када му се дођоше поклонити: „Не требам ја учених, него добрих поданика“. По овом „превишњем“ рецепту проводила се дресура „ограниченог поданичког разума“. То је, до душе, „добре поданике“