Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 145

с једне стране уистину сачувало од сваке „учености“, али не од „рђава промисла“, јер је већ за пар година дошло ненадано до опћеног расула свега „легигимног“ државног поретка и потпуна банкрота „превишње“ државничке мудрости.

Премда нијесам мојим учитељима пребацивао њихово незнање, због којег нијесу били криви, не

могу ипак, а да не упозорим на двојаке посљедице у

незнања. Прва посљедица бијаше, што им настава није имала ни васпитни, ни образовни утјецај на ђаке, а друга је била у том, што је недостатак поштивања учитеља незналица понајприје неодољиво родио непоштивање учитељског ауторитета, а коначно и презир свакога ауторитета.

Моји саученици, поименице Хрвати и Срби, готово су сви били душевно врло талентирани, мање су то били Словенци родом из Штајерске, Крањске и Корушке. Они први мало су учили, но ови потоњи били су врло марљиви ученици, па су марљивошћу настојали надмашити остале саученике и били су увијек међу првим ђацима. Него знање свију било је ограничено на текст прописаних школских књига: више но што је било у школским књигама није знао ниједан. Ја сам зато био одмакнуо далеко пред осталим ђацима и, што је било још жалосније, испред мојих учитеља. Бачић, који је куповао и читао књиге, о чијој егзистенцији његови учитељи нијесу имали ни појма, мора да је нужно био неподесан и неггодан друг; учитељ се увијек бојао, да ће га ученик углавити у незнању и да ће га цијела школа злурадо псмијавати. А ученик је набрзо постао свјестан своје надмоћности и због тога није гледао у учитеља „горе“ с оним поштовањем, без кога нема дисциплине. Будући да су учитељи опазили, да сам у школском знању од њих бољи, а од мог разреда увијек пар разреда напријед, признаше ми аугоритет, који је нужно морао њихов умањивати, јер су га припознали без приговора и моји саученици, док је учитељев постајао све више проблематичан. Рђави утјецаји овога мога положаја према учите-

10