Успомене из младости у Хрватској

146 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

љима и саученицима ускоро се морадоше показати. Ја сам био добро, чедно и благо дијете изванредно њежне ћуди, Сад сам постао својеглавац, који је увијек морао имати право и распаљивао сам се приликом сваког отпора и приговора. Моји саученици можда ме нијесу волили, али они су се подређивали мени и то ми је више вриједило, него ли њихова склоност.

Понос на моје јадно, ван школе само по себи стечено знање, учинише и мене поносним, те сам остале омаловажавао. Ја сам до душе старије људе увијек сусретао с поштовањем, али сам усмене њихове поуке увијек отресито одбијао и бунио се против свакога ауторитета. Само пред навођењем каква великог имена, или које знаменитије књиге, застајкивала би моја понарасла самосвијест. Ту се онаније могла одржати. Јер, да би и гласовити човјек могао крупно погријешити и да би знаменита књига могла садржавати нетачне или сасвим криве податке, то је било изван круга мојих тадашњих идеја. У таквим приликама могу рећи, да је школа била умјесто напретка запреком мога умног и моралног развитка, и да би без те школе био без многих моралних мана, којих се касније читава живота нијесам могао отрести. Опаке стране аутодидаксије нијесам се никада ријешио.

У оба нижа разреда гимназије нисам учио осим латинске граматике, тако рећи, готово ништа друго. А латинску граматику учио сам из погоршане обраде малога Бредера. Дневице сна четири сата била су за ме права дангуба, која ме само спречавала, да за себе учим. Тек у трећем гимназиском разреду примио сам нешто побуде, али и то не у самој школи, него од већ поменутога разреднога учитеља, оца Еугена. Када се он о Божићу био разболио од запаљења плућа и професор Бањи преузео суплирање, настаде у школи нечовјечно весеље. То је моја осјећања тако повриједило, да сам баш успркос томе дневно похађао болесника и тим отворено протестовао. То ми је и прибавило симпатије иначе неприступачног човјека. Он поручи мојим родитељима молбу, да ми