Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 149

буна. Сваке године горко сам се тужио, да је опет у напразно отишла година живота, па сам парафразирао вапај цара Аугуста: „Ашзшта, Апз а, гедде пић аппоз теоз!“ Но с ниједне стране не могох се

надати помоћи и то је прерано огорчило моју душу.

Тешко је данашњем нараштају да себи иоле престави стање образовања у Аустрији прије педесетшездесет година. Децениј од 1830. до 1840. бијаше за културни развитак човјечанства од превелике важности, али у моју домовину не допираше ниједна трака тога новог свјетла. То, да су жељезнице ишле пошто је Џорџ Стевинсон ријешио проблем локомотиве; то да су изумили Гауси В. Е. Вебер електричну телеграфију и Морзе брзојавни апарат за писање; да је уведено редовно паробродарство између Енглеске и Америке, то сам све сазнао иза много година, када сам започео читати новине. Слику једне локомотиве и жељезничкога вагона жељезнице Бирмингам—Манчестер видио сам на једној енглеској катунској тканини, која је тако била „тискана“, па сам је купио, да могнем то чудо показати у школи. Молили смо учитеља, да нам објасни та нова свјетска чудеса, али добри човјек скриваше своје незнање иза смицалице, да ми то и онако нећемо разумјети, јер не знамо физику. По- чувењу сазнало се, да се 1837. отворила жељезничка пруга у Аустрији између Беча и Брна („Кајег Регатапа Могађаћи“) и да се најтежи товари тако брже достављају, него ли писма и путници поштанским каријолом. Наравно, та припо-

виједања схваћала су се као дјечје бајке; чудило се и смијало се онима, који су то озбиљно схваћали. Ја сам се пожурио да купим Хелмутову „УоКепашгјећге“. Нијесам могао без наједноставнијих апарата разумјети и појмити слике, које сам тамо видио, нити разумјети књигу. Ја сам се тјешио, да не знам ни за постање и почетак употребе жигица од почетка

тридесетих година. Изум се приписивао неком угарском