Успомене из младости у Хрватској

152 Д-Р- ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

тако дубок и трајан дојам, али не само на млада читаоца, изузевши прве свеска Ранкеове Свјетске хисторије, каошто су кадра та три хисториска мајсторска дјела. .

Поводом ове лектире официјелно сам прекинуо са аустриском државном хисторијом. Опћа повијест у стварном приказу и онако се није учила, него се комадала у специјалне повијести европских држава, само-да се могну лакше прешутјети непоћудне хисториске чињенице или их бар због „добре сврхе лакше

изобличити.“ И тако није могло изостати, да сам сада исто мјерило просуђивања започео употребљавати и код библиске повијести.

Одрастао сам под надзором моје побожне, али не претјерано набожне матере као побожно, вјерничко дијете. У родитељској кући нијесам никада ништа чуо ни видио, што не би одговарало најстрожим захтјевима религије и морала. ја сам начела прописана у катекизму језуите Петра Канизија сматрао као нешто сасвим разумљиво, те нијесам ни помислио, да би се о том могло сумњати. У трећем разреду основне школе учила се библиска повијест по књизи за дјецу од Христофа Шмита. Мени је била забавна као и К. Бекера „Приче из грчке старине“, које сам у исто вријеме читао, а библију сам исто схваћао „свјетски“. То се промијенило, кад сам купио једну њемачку библију, која је била издана осамдесетих година ХУШ стољећа с дозволом бечког надбискупа. Ваљда ће ми се вјеровати, да нијесам знао за библиска истраживања Ајборна, Ф. Ц. Баура, Д. Ф. Штрауса, па да сам непристрасно започео читати Библију. Одмах у другом поглављу књиге Постанка упало ми је у очи протусловље с првим поглављем, па сам сам себе питао, зашто је створитељ требао нешто земље и ребро мушкарчево, да створи људе, када их је у првом поглављу већ био створио као мужа и жену по својој слици и прилици. И то протусловље одмах ме учини сумњичавим и према наставку приповијести. Када дођох до Аврама, Исака и Јакова (а њихову је повијест Христоф Шмит при-