Успомене из младости у Хрватској

154 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

о Кантову „категоричком императиву“, али сам себи говорио, да ваља бити моралан и тако живити без очекивања награде и без страха од казне; да су вјера и црква, религиозност игдогме различне ствари, па да морал мора имати своју, не црквено-догматску подлогу. Толико сам био разборит, да сам увидио, да држава и црква морају бити за свој монопол, да узмогну господовати и на младеж утјецати науком о моралу, који се темељи на самовлади црквеној. И мене се хришћанска моралка није више дојимала.

Пошто ми је отац Еуген казао, да постоји црквена повијест, наручио сам један такав уџбеник. Писао га је неки католички писац, но имена му нијесам запамтио. Књига је била писана врло осредње и није ме задовољила, те купим дјело, које је недавно било изашло, а написао га Карл Хазе. Радовао сам се, што сам у њему нашао оно, што

сам тражио. Ту су били прикази оних „кривовјерја“

већ из првих стољећа, па силовито и крваво прога-

њање тих јереси, даље ситничаве препирке о стварима, које не може ријешити природни ум човјечји, а те су ствари уосталом сасвим споредне за религију, морал и за развој човјечанства. Све ме је то увјеравало, да су Волтерова и Гибонова непријатељства спрам ових поповских препирака и те како оправдана, јер их је ето и један католички богослов потврдио, а разилазио се с Волтером и Гибоном само у начину просуђивања. Задивиле су ме борбе Албижуанаца и Валденза, Хусита, па њемачких, француских и холандиских протестаната“). Саосјећао сам с потлаченима, а замрзио стога званичну цркву и њене свјетовне помагаче. У католичкој родитељској кући, у католичкој школи коју су похађали“ готово искључиво католички ученици, морао сам моје назоре и чувства брижљиво скривати и ни с ким се нијесам могао о том разговарати.

Живио сам зато само за моје књиге, које сам сад започео помно изабирати. Будући да сам због Хисториске лектире прекинуо у себи с Библијом и црквом, те се ослободио свих вјерских предрасуда,