Успомене из младости у Хрватској

164 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

утисак. Академска школа цртане методе са својим правилним носевима, усницама, рукама, коврчастим косама и т. д. развила је у мени једностран укус за класичне облике тијела и свако удаљавање од овог канона чинило ми се нелијепим. Ово је схватање било у мени увријежено тако чврсто, да сам видио и простудирао већину великих галерија по Европи, научио цијенити по овом схватању нелијепе или баш ружне облике старијега њемачког, фламанског, холандског и шпањолског сликарства. Да је у овим приликама талијанска умјетност Ћинквећента за читава мог живота остала мојим умјетничким идеалом, (а уз ову грчко вајарство Фидије и Пракситела), не треба никаквог даљег објашњења. Познавање технике сликарства и бакрореза довело ме је тако рећи само од себе до умјетничке критике и до најинтензивнијег уживања сваке велике умјетнине. Удубљивање у стварање Микеланђела, Рафаела, Леонарда, Тициана, Коређа и, с многим ограничењима, Дирера и Рембранта, у предјеле Клодеа, Риждаела и Хобема, бијаше за ме богослужјем, чишћењем и подизањем духа и срца до потпуног заборављања самог себе, нирваном, која ме је усрећила. За то захваљујем свом учитељу Балдију и благосивљем за то његову успомену !76) „Након ненадног прекида својих студија у сликању и радирању, добио сам времена за учење музике. Моје су сестре училе гласовир, а мене је — премда сам од најраније младости волио музику, напунило њихово вјечито лупање правим гнушањем према пиану. Гласовир не хтједох никако учити и наш учитељ, градски капелник Ото Хаушка, имао је много невоље с тврдоглавим и суровим учеником. Хоћу ли уопће учити музику, онда ћу студирати пјевање. Мој, како се је већ звао, угодни и нада све снажни глас, претворио се у баритон и ја сам са својим фрањевачким редовником пјевао вечерње псалме и литаније веома радо, а да још нијесам мислио на учење пјевања. Опћенито се тврдило, да су за успјешно учење у пјевању неопходно нужни елементи клавира · и ја сам се спријатељио с неизбјеживим, да лакше