Успомене из младости у Хрватској

178 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

бенога, правосуђе и школе намјесто дојакојашњег латинског службеног језика убрзо докрајчити антимађарштину осталих народа Угарске. Само је за Хрватску — привремено — био допуштен изузетак и остављена употреба латинског језика у службеном саобраћају, но на државном сабору да морају и хрВватски великаши и заступници говорити само мађарски. Ови закључци нијесу могли промашити, те суу Хрватској изазвали најгори дојам и најоштрију опозицију, која је у вези с никад мирним апсолутистичким махинацијама бечкога двора приправила хрватски покрет године 1848.

Почетком тридесетих година студирао је на пештанском свеучилишту млади један Хрват, Људевит Гај. Он је рођен у трговишту Крапина године 1810. Уз своју симпатичну спољашност спајао је духовитост, врућу амбицију и неукротиву таштину. Недостатак солидног знања знао је добро проученом уздржљивошћу у говору сретно скривати, те је изрицао само дубокоумне реченице као с пророчишта, а сваки је слушач тим могао да од њега чује што је хтио. Како је попут свих словенских ђака у Пешти исказивао поштовање патриотском пјеснику и проповједнику Колару, успјело му је изазвати пажњу тога поштованог човјека, а како је мађарска бујица расла, могао је Колар мислити и надати се, да ће у Гају наћи савезника у својој борби против мађаризације.

У Хрватској и Угарској био је тако рећи сваки образован човјек правник и титула адвоката није зато ништа импоновала; али наслов доктора филозофије, стечен на иноземном свеучилишту, био је у Хрватској нешто ново, па је носиоца те титуле одмах означавао као велика учењака, и давао му необичан углед. Колар је Гаја упутио и Гај је промовиран у Лајпцигу, с једном филолошком дисертацијом. Кад се Гај вратио у Хрватску, одмах му се стадоше дивити као великом научењаку: говорило се, као да Бе писати велику повјесницу Хрватске, дотично свих Јужних Словена. И уистину, Гај је својим знанцима го-

ворио, да се тим бави. Мени није познато, је ли икада