Успомене из младости у Хрватској

196 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

лаја и Чегетка. — Сви повикаше: „Ми хоћемо Чегетка“. — ја вичем „Мир, Лентулај или Чегетек“. — Они ме надвикаше: „Чегетек, Чегетек!“ — Викнем трећи пут: „Мир, Чегетек или Лентулај2“ — Они урличу: „Чегетек, Чегетек!“ — Ја рекнем: „Чујем само име Лентулај“. — Али они викаху: „Не Лентулај, него Чегетек“. — Устанем и викнем: „ја чујем само Лентулај!“- — „Не, не, не Лентулај, него Чегетек.“ — Сад ја јавим с највећим

миром, да је господин Лентулај изабран за првог _ поджупана. Стотине гласова завика: „То је насиље. Зар смо у Турскојг Не вриједи. Протестирамо. На записвик! Прокламација не вриједи“. Ја сједим мирно и пустим да се изјаре. Онда рекнем гласно надби-. љежнику, да прокламацију Лентулаја протоколира. Писари су били запрепашћени. Многи су се смијали, многи грчили шаке и пријетили ми тако, али ја наставим с кандидацијом за мјесто другог поджупана: господу пл. Бушића и пл, Чегетка. То је дјеловало као млаз хладне воде. Изабран буде Бушић, ваљада зато, јер су мислили, да сам ја за Чегетка. У таквим се приликама ради само о енергији и хладнокрвности великога жупана; ко тога нема, тога ће у „рестаурацији“ увек побиједити. Ревање стотине магараца не вриједи колико глас разумна и честита човјека“.

Него нијесу сви велики жупани имали духовитости и административну способност зденчајеву, а нико енергију његова значаја. Његови су идоли били: Наполеон и Петар Велики.) Суверено је пак презирао бечку и пештанску „државну вјештину“. Бијаше добар хрватски родољуб, и премда се смијао добронамјерној но магловитој политици „Илираца“, ипак се прикључио њиховој странци, а то му, наравно, у Пешти нијесу опростили. Пет осталих великих жупана бијаху мађарони; мислили су, наиме, да су то дужни бити као краљевски чиновници.

Угарско, а потом и хрватско племство, сматраше аутономију жупанија као основни и угаони камен државне слободе. И то би у истину и било, да је у племству било више политичког васпитања. Него на