Успомене из младости у Хрватској

02 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

ставне и величајне грађевине и онога безброја барокних олтара, наслоњених о јаке ступове, а изведених у најшаренијим и најдрагоцјенијим врстама мрамора. Главни олтар бијаше једна колосална пластична позоришна декорација из више спратова с анђелима и свецима у натприродној величини, израђеним од доброга сребра, од мраморних ступова, стубића и апсида. Па и олтарска је „пала“ била из масивнога сребра с израђеним рељефима, који су приказивали библиске и легендарне призоре,

али их ја нијесам разумио. Од свега тога украса свидјела ми се једино мраморна проповједаоница, коју је на себи носио кип једнога колосалног анђела. Сјећам се, да сам тога анђела опипавао са свих страна и да сам га драгао. Студен и глачина мрамора учини на ме тако драшкаст дојам, да сам и данас, чим видим лијепу пластику, под нагоном, да је опипам и пређем драгањем преко ње, могу ли то само неопазице учинити. У Белведеру Ватиканском могли би Аполон и Хермес, на Капитолу Венера, а у Трибуни Уфиција Медичејска Венера и Аполо много и штошта приповиједати о мојим недужним пасијама за племените пластичке форме, као о коментару Гетеовом стиху: „Гледати оком које пипа, а пипати руком која види“.73)

Послије исцрпног разгледања цркве, отишли смо да гледамо веома богату ризницу. У ту сврху било је потребно посебно допуштење првостонога Каптола. Стриц Андраш ју је убрзо набавио. Улазак се овако одиграо:

Био је присутан један капитуларни каноник у рокети и столи, а пратио га је један свећеник исто одјевен као и каноник, па двојица црквених слуга с воштаницама. Каноник је застао пред троструко закључаним жељезним вратима ризнице, отворио их и полугласно молио некакву латинску молитву, па нас пустио да уђемо. Нато се за нама затворише врата велике пљесниве просторије. Слуге црквене отварали су велике старе ормаре и вадили су много