Успомене из младости у Хрватској

94 Д-Р ИМБЕО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

за мој каснији душевни развитак: то ми је отело сву вјеру у реликвије, а потом иу сва чудотворства светих костију и било којих му драго светих преостатака. Него дође још и горе. Увече је стриц Андраш приредио у част моје мајке вечеру, па је позвао све своје и мога оца пријатеље из духовног сталежа. Били су то интелигентни живахни људи, који су ми се свидјели. Добро се јело и пило, натезало и шалило, а кад су попили каву, одведе ме моја мајка у кревет у сусједној соби. Духовна господа наставише пити и разговарати тако, те нијесам могао заспати, па сам ријеч по ријеч чуо, што су причали мојој матери. Све сам запамтио, ма да штошта нијесам разумио.

Најприје је морала госпа доћи за сто, па су се шалили с њом због њене велике љубоморе. Храбро се је бранила. Чуо сам, да је рекла, како би чика Андраш заслужио да носи рогове. „Зар му ја нијесам довољна“, завапи она посред смијеха његове по· повске браће, „па зар је он уопће икада морао да лови сваку кецељу 2 Али не знате ви тога старога препреденца, који се умије тако претварати, као да није никада друго радио, него штио св. мисе. Сваки час ми долазе са села какав кметски момак или дјевојка и пита за пребендара. Онда питам ја: А ко си ти и што ћеш Па одговарају: ја сам син његов или кћи. ја се згранем и идем њему у собу и вичем: (О ти безбожни попе, опет је ту некакав твој син или кћи. Мислите, да га то изненађује2 Боже сачувај! Он се само тихо и задовољно смијуцка и говори тако равнодушно, да ме то распали: Дај, па _ нека он, или она, уђе. Опет ја_кажем: О попе, који се нећеш спасти, зар ћеш ти мене и нашу дјецу збиља дотјерати на просјачки штап, ако ти та твоја копилад буде џепове празнила. Него не користи нидшта моја срдитост и моје опомене. Кад они њега пољубе у руку, пољуби их он у уста, задигне свој талар, па вади новац из џепа својих хлача и даје им по пуну шаку нванцига. Дај, реци, зар није тако 2“

Ову женску предику пропратило је друштво ра-