Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

ДРЖАВНИ САВЕТ И ГЛАВНА КОНТРОЛА

409

441. Према законској дефиницији, административни спор претпоставља пре свега постојаље једног управног акта који може бити оспореп, или, како се у језику нашег управног судства каже, ожалбеп. Да би могао бпти оспорен, тај акт мора испуњавати следеће услове: (1) То мора бити акт управне природе. На први поглед, изгледа да се по себи разуме, да је само акт управне природе у стању изазвати администратпвни спор. Ипак то треба нагласити због тога, што код нас управна власт чинп поред управних аката такође и судске акте. На пр. доноси решења о државини, о саставу пзборнога суда, итд. Формално, то су акти судскп, јер се тичу приватно-правних спорова, који спадају у падлежност редовних судова. Ако би поједипац био повређен у својим правпма судским актом управних органа, он би требао да поднесе жалбу редовном суду, а не тужбу управном суду. По тужбама противу судских аката управних органа, управни суд требао би да се огласи непадлежним. У пракси, после дужега колебања, Савет је почео чинитн разлпку пзмеђу судскпх и управнпх аката управних органа, и примати само тужбе противу ових последњих. (2) То мора бпти акт власти ане акт пословања, друтим речпма, мора битп акт који је управа учинпла у пме јавноправне, а не у име приватноправне лпчности државне. На пр. отпуштање једнога чиновника противно закону, даје повода административном спору, јер је отпуштање акт властп. Напротив, одрицање државе да испунп своје обвезе из уговора' о набавци, не даје повода административном спору, јер је уговор о набавцп приватноправнп акт, који управа није као власт закључила. (3) То мора битп такав акт који се тпче некога посебице. Један акт који се нпкога посебпце не тиче, не може ни од кога бити с разлогом оспорен. Нз тога пзилазп да само индпвпдуалнп, а не и општи актп дају новода адмшшстративнпм споровима. У пракси, има примера да су Државном Савету подношене тужбе противу уредаба управнпх властп, али Државнп Савет одбацпвао је те тужбе, налазећи да уредбе, због свога општег карактера, не могу битп предмет пичије лпчне тужбе. (4) То мора бити један незаконит, акт. Нико се не може жалити противу правилнога акта, него само протпву пеправилнога.’ Актп управне власти јесу двојакп: актп везанп и акти слободнп. Везани су онп акти које управни органи чине саобразно законскпм прописима; слободнп су они које управни органи чине по своме слободном нахођењу (и који се стога зову акти слободне расуде). На пр. да лп he се једном чиновнику, приликом његовога иступања нз државпе службе, дати пенсија, то пе зависи од слободнога пахођења падлежнога министра, него је унапред уређено законом. Ако би,