Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

412

КРАЉ

противу унапређења чиновнпка у томе надлештву; његоваје тужба одбијена, јер се натпло да није повређепо ни његово право ни његов пнтерес. Да је такву тужбу поднео један од активних чиновиика, могло би бити говора, ако не о повредп његовога права, а оно о повреди његовог интереса; за једног активног чиновника, доиста, није равнодушно, да ли he се у његовом надлештву унапређења вршити по закону, пли не. Управно судство да се схватити двојако: као једна установа за одржање објективног права, које уређује радњу управних власти, пли као једна установа за одбрану субјективнпх права појединаца која би радњом управних власти бпла повређена. Ако се управно судство схватп као установа за одржање објективнога права, тужба поједипаца постаје споредна ствар: она је само средство да би се изнеле иа видело повреде објективнога права. Ако се управно судство схватп као установа за заштиту субјективних права, тужба појединаца постаје главна ствар: задовољење повређенога појединца јесте циљ коме цело управно судство служи. И с тиме у вези, ако се узме да управно судство постоји ради одржања објектпвног права, право тужбе може се признати и оним појединцима којп у одржању објективног права нису лпчно заинтересованп нп као носиоцн субјективних права ни као носиоцп непосредних личних интереса; овакво схватање водп логично установљењу „популарне тужбе.“ Ако се, папротив, узме да управно судство постоји ради заштите субјективних права, онда би, строго узимајући, право тужбе ваљало признати само оним појединцпма чија су субјективна права повређена. Наш законодавац узео је средњп пут: с једне стране, он је дао право тужбе само повређеним поједннцима; с друте стране, узео Је да пису „повређени“ само они појединци који су погођени у својим правима, него п онп који су погођени у својим ннтереспма. Тим поводом, код нас, почело се говорити о „објективним административним споровима," којп се не воде ради заштите субјектпвних права. него ради одржања објективнога права. С овим гледиштем не треба тератп сувише далеко. Треба пмати на уму, да је иаше управно судство, првенствено, схваћено као заштита субјективнлх права. Ако се поједпнцу признало право тужбе чак п ради заштите пнтереса, то је било више ради тога да бп се појединац, као такав што боље обезбедио, а не да бп се постигла што већа тачност у примени објективнога права. Разлпка између субјективног административног спора (због повреде права) п објективног административног спора (због повреде пнтереса) лежи у овоме. Код субјектпвног спора, тужилац тражи признање свога права које му је управним актом повређено. Некп пут радп прнзнања права, бпће довољно уништити онај акт којим је његово право повређено, други пут биће потребно издати нов акт. На пр. чиновник је, противно