Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

ДРЖАВНИ САВЕТ II ГЛАВНА КОНТРОЛА

419

тај управни акт бпће понпштен, па с њиме и оно право које је треће лице на основу тога акта стекло. Из тога разлога, трећем лпцу даје се могућност да буде саслушано у спору, и ако оно није странка. Али оспм тога права на саслушање, трећа лица другога права немају; тужена страна нису она него управна власт која је допела акт у њихову корист; спор на рочпшту води се између ње и тужиоца. 450. Управни суд не доноси своју одлуку само на основу онога што управна власт п тужилац поднесу као парничне странке. По члану 33 УДС „Кад управни суд добије тужбу једну, он hc затражити све сппсе тога предмета, које је управна власт дужна у оставл>еном року послати... Ако у списима пма докумената поверљиве прпроде, они се не смеју прочптатп у јавној седнпцп нитп дати на увиђај странкама без одобрења управне власти“. Они документи којп не бп били дати на увиђај странкама, не могу служитп ни као основа за судско решење. Према томе, п ако управна власт мора датп све акте предмета управноме суду, од ње завпси, у којој he мери суд моћи те списе употребитп. 451. Да лп управни суд решава само правно питање, или такође п фактичко? Члан 25 ЗДС гласи: „Суд по правплу доноси пресуду о тужби после јавно одржаног рочпшта, а на основу чпњеница које је утврдпла управна власт“. С чланом 25 стоји у везп члан 26: „Но ако суд налази, да постоји у погледу утврђенпх чињеница протпвуречност у актима пли да су у битним тачкама непотпуно утврђене, или да се у управном поступку није водпло рачуна о формама поступка. може одмах без позпва странака донетп пресуду да се управни акт поништи". На основу ова два члана дало би се закључпти, да суд доноси пресуду на основу чињеница које је утврдила управна власт. Пстина, ако суд пађе да чињешвде нису утврђене по правилном поступку, или да нису утврђене потпуно, пли да у актпма није тачно забележен резултат који је извпђај чињеница дао, онда суд, и без рочпшта, по службеној дужности, поништава управни акт који је основан на тако рђаво утврђенпм чињенпцама. Алп, ако суд нађе да се утврђивању чињеница извршеном од управне властп не може учинпти нпједан од ових приговора, он узима утврђене чињенпце за основу своје пресуде. Он ие допушта впше да се на рочишту покреће фактичко питање; може бити говора само о правном пптању. Овакво тумачење члана 25 п 26 изазива у једанпут разна питања. Ако суд има права да пре рочишта сам пспитује начпн на којп је управна власт извршпла утврђивање чпњеница, зашто то право не би пмао на рочишту п тужилац? Зашто се њему не би допустпло да истакне један недостатак у поступку утврђпвања чињеница којп је суд превпдео? Па онда, ако суд мора да се држи чињенпца које је управна власт у-