Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

420

КРАЉ

тврдила, зашто се у уредби о Државном Савету даје суду ираво да, поред оних аката која је управна власт поднела уз свој одговор на тужбу, тражи и све остале акте дотичног предмета (чл. 33)? И у какав he положај доћи суд, ако у тим актима нађе доказ за нетачност тих тобоже утврђених чињенпца које по закону мора узети за основу своје пресуде? Исто тако, у уредби о Државном Савету говори се о саслушавању сведока приликом рочишта (чл. 43 и 44). Сведоци се саслушавају о фактичком а не о правном питању: чему њихово саслушавање служи, ако фактичко питање не може више бити предмет спора нарочишту? Што је главно, члан 25 који прописује да управна власт утврђује чињенице, а управни суд на основу њих изриче пресуду, тај члан не одговара систему нашег управног судства. Он је узет из старог аустријског законодавства, које је знало за сасвим друкчији систем управнога судства. По старом аустријском законодавству, управни суд постојао је само ради правне ревизије управних аката. Ниједан предмет стога нпје долазио пред управни суд пре него би прошао кроз све степене активне управе; тек пошто би ту, на све могуће начине, од разних власти био проучен и претресен, он се подвргавао још једном последњем, искључиво правном расматрању код управнога судства, које се није разликовало на неколико степена, него је било представљено у једном једином управном суду. Код нас, напротпв, проучавање и претресање једнога предмета прекида се већ на другом степену активне управе, па се предмет одмах упућује првостепеном управном суду, над којим стоји Државни Саветкао врховни управни суд. Ако би се првостепеном суду одузело право решавања фактичког питања, могло бп се десити да један административнп спор буде расправљен без довољног утврђивања чињеница. Из тих разлога, у пракси Државног Савета преовладало је гледиште да управнп суд решава како правно тако и фактичко питање. Оне чињенице које је управна власт утврдила, имају да издрже двојако проверавање. Прво, пре рочшпта, управнп суд, по службеној дужности, проверава да ли је њихово утврђивање с формалног гледишта исправно; затим, на рочишту, тужилац може оспораватп њпхову материалну тачност. Каогод што може обарати правне разлоге, тако тужилац може обарати и материалне чпњенице на којима се оснива управни акт. Ово решење које је у пракси преовладало, доводп се у склад са чланом 25 на овај начпн. У томе члану стоји да управни суд по правилу доноси пресуду на основу чињеница које је утврдила управна власт. Тај израз по правплу протумачен је тако, да управни суд није дужан држати се у сваком случају оннх чињеннца које је управна власт утврдила. Он може, по пзузетку, ако за умесно нађе, и друкчије поступитш