Учитељ

послу, принесу напретку школе, па тиме наравно и напретку и развитку школске омладине. Према овоме, са свим је јасно, да учитељски зборови не доносе никоме другоме тако очевидне користи као самоме народу. А кад је ово јасно онда је јасно и то, да општине баш треба да дају помоћи учитељима, кад они иду на учитељске зборове. Прво и прво ти зборови нису тако чести, да би општине морале чинити какве велике издатке. У најбољем случају зборови могу бити један пут у месецу, а при најбољој вољи општинских преставника, може се направити општински издатак, за један одлазак на, збор, од 19 динара. То за напредак школе за цело није много. Међу тим ми се враћамо на оно црво резоновање и усвајамо мишлење, да су учитељи драговољно пристали на удружење, па да треба дратовољно да подносеми трошак око одласка на зборове. Изводећи један општи закључак из овога, што смо напред рекли, ми налазимо, да се распис г. министра просвете у питању о путном трошку, кад учитељи иду на зборове, могао свести на ово: Према распису Марта 1876. год. Бе 891: о штине нису дужне давати учитељима путни трошак, кад иду на зборове; али ако општине на то драговољно пристану, министар нема ништа, против тога. Оно истина тако и изгледа по самом распису, али није требало драгу вољу општине доводити у свезу са питањем, на који ће начин општина, подмирити трошак, који даје учитељу за а. на зборове. Са овим смо завршили наш говор о првој тачци расписа, која говори о пу-

а тиме у једно да што више до| рове.

тном трошку учитеља, кад иду на з6оДодајемо само још то, да ће општине чинити велику услугу напретку школе, ако драговољно дају учитељима путни трошак, кад иду на збороре. Уз то се надамо, да они учитељи, који не трпе материјалне оскудице, премда, верујемо да их нема много, неће ни тражити никакве потпоре од општине.

Друга тачка расписа г. министра просвете осетнија, је куд и камо од прве по опстанак већ организованих зборова. Ми ту тачку до пола разумемо, а од пола не. Да ово објаснимо. Ми потпуно одобравамо ону мисао у другој тачци расписа, која вели, да учитељи не смеју ићи на зборове у радне школске дане. Јер доиста по себи се разуме, да напуштање своје дужности није за одобравање, па макар да се оно догађа и за врло племените ствари. Но рецимо да би учитељи бару празничне и недељне дане могли отићи на, зборове. Али другим делом, друге тачке одузима се учитељима и то време, јер се наређује, да учитељи иду у цркву са децом и тамо певају. Не протествујемо против оваког наређења, јер је оно основано такође на једној ранијој наредби г. министра просвете, Али је само питање, да ли се оваком наредбом не одузима учитељу са свим право одласка на учитељске зборове. У радне се дане иде на школске часове, а у празничне у цркву. А кад се иде на зборове Ми мислимо да је ова друга тачка расписа могла имати са свим други смисао, па да се учитељима закрати,да одласком на зборове не напуштају школске часове, те да му се у истовреме допусти да може ићи на зборове. Да покушамо да ову мисао објаснимо.

3ж