Учитељ

буду и радници туђега посла. Да се запитамо, је ли могуће, да школски радници издурају и у томе послу поред свога редовног рада. Ми велимо да без штете редовног и чисто школског п0сла, школини радници не могу вршити други, нешколски, посао. -

О томе питању водила се и пре реч у неким листовима, и како се нама чини, увек је признавато као потребно и нужно, да се у интересу успешнијег рада у школи, учитељи ослободе од певања у цркви. Ми и овде морамо да напоменемо да је учитељски рад друге природе, а друго је рад осталих државних радника. Треба да узмемо у обзир само то, да учитељ пунид шест дана мора за сво време рада у школи непрестано да говори. Посао је сам такав, да се на други начин не може да врши. Признаће нам сваки, ко учитељски рад колико толико познаје, да је много лакше седети за столом, па преписивати, концептирати или потписивати каква, акта, него стајати поред клупе па 5—6 сахати дневно говорити; а остале тегобе, које су само за учитељски посао везане и да не смомињемо нити да их у рачун узимамо. Само то довољно је да свакога увери, ко хоће објективно да суди, да је и сувише неправедно а и за школу штетно, да тај терет остане и даље на учитељским леђима. Ми не можемо никако да разумемо како се и из каквих разлога може тражити од једног учитеља, да мора певати у цркви, и то од онога учитеља, који целе недеље мора да напреже своје груди говорећи, и који поред тога мора да трпи да се на његову плућу изливају све благодати оног прашљивот и загушљивог ваздуха, какав мора бити свуда,

где седи и учи по 60 или 80 деце. Чисто би човек морао да посумња, да ли се води каква рачуна о границама могућности, и да ли се има на уму сва тешкоћа онога рада у школи, који учитељ врши, и на послетку да ли се има на уму, да је и учитељски организам састављен из оних и онаквих делова као и организам осталих људи. Зар ми да товаримо ту дужност оним радницима, који се целог свог века даве у прашини и непрестано троше свој организам прекомерним напрезањем и говором за васпитање нашек омладине, а ослобођавамо од те дужности не само оне, којима је и квантитативно рад куд и камо лакши, него и оне, којима је сав посао у томе да, седећи за зеленим столом, без икаква напрезања, разгледају и потпишу два или три акта #1! Та за слабијег човека шкоди организму и онда кад пева досет минута, и то онда кад му песма са срца тече, а како ли ће бити ономе, који је целе недеље надимао своје груди у школи, па још поред тога мора да виче колико га глава доноси по неколико сахати сваког празника и недеље. Ако треба неко од државних слугу да врши тај посао, онда је оправданије, упутније и у свему правичније да врше они, којима је пало у део да раде много мањи и лакшњ посао. То је и онако један посао који је погрешно примила, школа на себе онда, кад још није била на своме терену, кад је била слушкиња цркве и ништа друго. Сад је, као што смо напоменули, школа већ стала на своју ногу и добила свој посао, који је толики, да би само на своју штету могла давати своје раднике другоме у најам.