Учитељ
државниг радника, да пева у цркви, |
онда је траведније и корисњиле да се тај рад пренесе на оне, којима је посао и лакши и мањи. Не остаје ни један боговетни разлог на основу кога би се могло тражити, да учитељи тај посао врше. И на основу свега, тога, ми у интересу наше школе, мислимо, да треба члан 58 овога предлога са свим изоставити, па само ставити једно наређење :
Да учитељи чду у цркву са својим.
ученицима кад онц нађу да је за тд згодно време. Учитеље дакле треба са,
свим ослободити од певања у цркви,
па ко оће нека пева, и нека сам удешава са црквом како и на који начин; а ко неће, и не треба јер то му и није посао.
Ми казасмо о овој по нашем мипљењу важној тачциза школу, што имадосмо, а од надлежних зависи оће ли нас чути. Ми смо своју дужност учинили. Сад да пређемо на
Члан 55.
Овим се чланом наређује, да учитељ не може оставити службу кад оће, већ само на крају школске године или школског течаја. Али у овом последњем случају мора јавити раније на шест недеља, иначе губи месечну плату и доцније, ако се врати у службу, неће му се рачунати до тог времена, проведене године у учитељству.
И ово је једна од оних одредаба, које само за учитеље постоје. Ни у
једној другој струди, у колко је нама
познато, то се не захтева од државних радника, само се то тражи од учитеља. да што баш само од учитеља Нама, изгледа да је то за то што су учитељи. Вели се, да се то чини с тога,
89
да би се надлежни могли постарати на време да упражњено место попуне, како школа не би дангубила. Па зар у другим струкама не трпи и не застаје посао, кад који од вршилаца тога посла напусти тај посао Па баш да и постоји у другим струкама такво наређење за раднике и опет то не може бити меродавно за примену и на учитеље. Ономе ко има Х—8 стотина та лира неће бити толико тешко за њег ову породицу ако се растави са месечном платом; он је имао од чега и да сачува коју „белу пару за црне дане“ Међу тим учитељу је то немогуће. И све друго да оставимо на страну, па да
"узмемо у обзир само прилике које ће
натерати учитеља, да остави у течају школске године учитељство, па ће нам то дати довољно разлога, да овакво наређење не треба да постоји. Задело
"ни један неће дати оставку у то време
од „врући колача“ него из какве нужде коју му је други нанео. Рецимо једнога учитеља преместе с једног краја Србије на други, можда без икакве кривице или на основу неистинитих достава. Тај човек пре свега због оправданих узрока, материјалних или каквих других не може да се пресели, већ мора да да оставњу на звање; и зар у таквоме случају да му узмемо још и плату и да му не рачунамо године службе дотле проведене учитељству, ако се опет врати у храм просветни То би значило пет пута га казнити за једну кривицу. Признаће нам се, да таквих случајева, има, где је учитељ одистау потпуном праву и кад је натеран силом околности да да оставку, па зар за то да га још два пута казнимо. Не. То не би било ни праведно нити корисно. Нарочиго