Учитељ

светног савета глас бити меродаван. Истина до садне знамо ни једног случаја, да је министар оптужио кога, учитеља, за кога је просветни савет казао да није крив; али главно је то, да министар може тако учинити, ако би хтео. И онда на крај краја, био би отпуст из службе у рукама министровим.

Из овога се још јаче види, како је врло потребно, да се са свим јасно и тачно каже да казне, губитак плате више од 10 дана, премештај без права, на селидбени трошак и отпуст из службе изриче просветни савет. Само тако учитељи ће бити осигурани од свачије самовоље и неправедне осуде у свакоме случају а то је једна од најважнијих ствари за правилан ток рада у школи.

Кривице за које се учитељи могу осудити на ову или ону казну, изречене су на више места у тако општим и еластичним изразима, да управо сваки и најмањи поступак учитељев који би ма коме изгледао као „недостојан“ или непокоравање „властима“ могао би повући за собом ону казну „премештај по потреби без права на сељидбени трошак“ и то са свим «по закону» Тако у члану 66 каже се:

«Опоменом, укором, губитком плате и премештајем без права на селидбени трошак, казне се учитељи за немарно вршење своје дужности у школи и цркви, за непослушност властима ...."

Што се тиче цркве ми смо већ своје мишљење рекли, и према томе «дужност у цркви» треба са свим да отпадне. «Непокорност властима» не знамо колика и каква треба да буде па да се учитељ може казнити премештајем или губитком плате. То су две врло велике, а богме, и опасне казне ис

тога је баш са свим потребно да се прецизније одреди. Иначе, као што смо рекли и пре, учитељ би могао осетити благодат тих казни и за такве поступке, за које би можда једва заслужио у истини укор или опомену. Још кад се узме на ум и то, да се учитељи отпуштају из службе «над којима би се често употребљавале казне чл. 65 и 66» онда је наше тврђење и захтев врло оправдан. Поред тога ако би остало, као што се предлогом тражи, да све те казне министар изриче, онда нема сумње, и сам отпуст из службе дат је министру у руке; јер казне, које се после сматрају као довољан и законит узрок за отпуштање, изрицао би министар.

Премештај «по потреби и за казну“ треба са свим укинути. За ово су разлози свакоме познати и није их потребно овде наводити. Остаје на расположењу још сијасет других казни којима се учитељи могу казнити за све могуће кривице. Што се тиче премештаја, «10 потреби» и ту има довољно разлога, који говоре да 10 не мора бити, да не треба да буде. Кад се оставком, умирањем или иначе упразни какво учитељско место, онда је тим већ постала, потреба за једно лице, које треба тек да уђе у учитељску службу, па да им једна школа не трпи уштрба. Дакле треба једна нова снага. Ако се којом новом снагом не попуни то упражњено место, него премештајем кога од учитеља, који су се нашли у томе положају, онда, разуме се, опет једна школа остаје празна ; п премештајем није баш ништа добивено. Па кад већ једна школа мора бити празна и без учитеља, онда је оправданије да остаје она, у