Учитељ

А

узроци у многоме загладили. О, на којој би висини онда стајали школа и учитељ као душа њен:! Овако удаљени од књижевности, од људи који прате напредак наука, а остављени у самоћи, остају на старом нивоу знања. Зато не пада сва кривица, иако многи тако држе, лично на „простог учи.еља“. Он је се или с вољом, и без спреме, примио те дужности мислећи да ће тамо моћи порадити на личном свом усавршавању, и стећи потребне способности у том послу, или су га нагнале материјалне оскудице, порушено здравље и др. неприлике. Било једно или друго, само ако такав радник падне у такве околности, дође међ тако друштво, које има способности и воље за свој рад, а нема никога који би тој вољи стајао на пу', онда се школа може радовати напретку свога учитеља, јер од његовога напретка зависи напредак школин. Зар је мало таквих примера било до сада% А зар мало имамо примера, да учитељ пун способности, пун воље и интереса, пун куражи не малакше прве године, кад наиђе на многе не„згоде, које му сметају у раду г Овако стање руши љубав онде где треба највише љубави, и где мора све да почива на љубави. Зато, ко жели напредак нашега народа, мора да поради, да све узроке, који сметају основ. настави и учитељу, уклони.

Сад да пређемо на другу тачку.

6). Рекли смо шта је задатак основ. школи. Али тај задатак мора учитељ да постигне у својој школи на мио и примамљив начин: да благо упућује на рад, да навикава децу на разне врлине у животу, да родитељски саветује, казни и т. д. За све ово нужно

је да учитељ има самосталности при раду, да је човек од увиђавности, од практичног знања, трпељивији од земље — да је прави философ. Но таквих је људи најмање на овој земљи, пану школи, и зато ћемо оставили човека у учитељу, који је скупио у свом организму све темпераменте, а нагоне, и жеље потчинио чврстој вољи, те је тиме најспособнији за истинито сазнавање и процењивање свога рада, него ћемо говорити о темпераментима и другим узродима, који праве учитеља строгим васимтачем.

Познато је свакоме да се људи деле на четири главна темперамента: на сангвиничне, холеричне, флегматичне и меланхолике, дакле на, веселу, раздражљиву, мирну и жалосну нарав. Као год што се деле људи на ове четири главне групе, тако исто и деца. И кад такав закон влада у људској природи, онда нам се одмах намеће питање, које је нарави учитељ кад је строги васпитач! Разуме се да је раздражљиве нарави. Такав човек у учигељу коме су живци јако осетљиви, чији је мозак под утицајем тренутних расположаја, не може и да хоће да влада самосталношћу при раду, да је практичан, увиђаван и да једнако и трајашно влада својим понашањем према својим ђацима, како би примером својим навикавао децу на питомост. У школи међу децом постоји разлика како у спреми коју доносе од куће, у примљивости и задржавању 0нога што им се казује, тако исто и у нарави, јер свако има своје особите жеље, наклонисти и задовољства. Једно воли самоћу, друго друштво, неко посматрање, неко причање; друго је пе својој нарави брбљиво одважно, весело