Учитељ

стаје нешто треће, што није ни као кисеоник. То је гас угљена киселина, која, се спаја с кречном водом (управо с кречом, што је у води растворен), и од тога двога, опет постаје нешто треће, то јест онај бео мутљаг у води.

в.) На савијеној жици спустимо свећицу до дна суве слаше, и оставимо је, да тори, доб се не угаси. За тим извадимо свећицу и сипајмо бистру кречну воду, па ћемо видети, да ће се вода узмутити.

т.) Наспимо бистру кречну воду у чашу, и дувајмоу њу кроз чибучић или сламку, па ћемо видети, како се и опет вода замути.

Објашњење. Кад свећа гори, кад дишемо, постаје угљена киселина, коју доказујемо кречном водом. |

Кречна вода сигуран је знак, да сазнамо или докажемо, да негде има угљене киселине. 2. Оглед. Оставимо бистру кречну воду, да стоји у плитици (тањиру) на столу или ма где, па ћемо после неког времена, видети, како ће се озго по кречној води навући танка корица, као повлака на млеку. ~

Објалањење. Што се по кречној води ухвати навлака, значи, да у ваздуху има угљене киселине. Из пређашњих огледа знамо, од куда је угљена киселина у ваздуху. Угљена киселина долази од горења, сваког огња и дисања свију људи н животиња. У ваздуху

има поред кисеоника и 2јшина још и мало угљене киселине.

8. Оглед. Оставимо комадић -соли (крушад), да стоји у соби и посматрајмо после неколико часова, а ни кров неколико дана, па ћемо опазити, да ће се со овлажити, и то некад ће се више овлажити, а некад мање. Или оставимо комад у каквом земљаном суду или гвозденом (чинији или тигању), па ћемо после неког времена, видети, ла ће се тврди креч распасти у мање комаде, и на послетку расути се као прашак.

Објашњење. Што се со влажи, што се креч распада у прашак, као кад се пола-

рано гаси, то јест кад се прска водом, долази отуда, што у ваздуху има увек, влаге (водене пађе).

У опште о састојцима ваздушним.

Из свега овога научили смо, да у ваздуху има највише гушика (",), па онда кисеоника, (",), мало угљене киселине, и како кад некад више, а некад мање има, и водене паре. Кисеоник чини, те огањ гори и животиње дишу. Гушик разблажава кисеоник. Угљена киселина постаје у горењу и дисању. Водена пара долази отуда, што вода непрестано испарава.

Кисеоник се познаје по горењу, гушик по гушењу или гашењу, угљена киселина такођер по гашењу, а за разлику од гушика познаје се по бистрој кречној води, која се од овога гаса замути На послетку. водена пара познаје се по влажењу обичне соли пили по распадању тврдог жеженог креча.

УП.

(Где има ваздуха).

1. Оглед. Загњуримо парче спужве (сунђера) у чашу с водом, па ћемо видети, како ваздушни клобучићи излазе из воде,

2. Оглед. Спустимо парче шећера у воду, па ћемо и опет спазити ваздушне мехуриће, што излазе из шећера.

Објашњење. Из ова два оглела видимо, да има ваздуха по шупљикавим стварима.

3 Оглед. Оставимо две чаше с водом, једну на столу, а другу код топле пећи, Повсле кратког времена видећемо у чаши код пећи ситне мехуриће, као бисерак или ђинђувице у води, а то исто видећемо мало доцније иу оној чаши на столу.

Објашњење. Они мехурићи, као ђинђувице у води, јесу управо ваздух. Ваздух се раствара у води онако, као што се раствара на пример со и шећер. Кад се вода почне загрејавати, ваздух се одваја, саставља се у оне мало мехуриће, који се скупљају у веће, и на послетку излазе из воде, и одлазе у остали ваздух. Да