Учитељ

198

ХАНА У

рачунати п Богу се молити, поред нешто певања црквеног. Којим начином — методом — у каквој количини, и са каквом трајашношћу, ово да се постигне, о томе се није много мислило. „Пионери просветни» — народни учитељи — ово су одређивали већином по својој памети. А пошто су они били са разном спремом — (а већина готово и без икакве стварне спреме) — то су им и памети биле различне. Те тако је један терао у крајност са чигањем механичким без икаква разумевања; па чак и натрашке; други опе' са тмом цифара, које су једва могле да стану на целој школској табли; трећи су узимали писање као најглавније, јер се „оно види,“ (а остало се не види); а четврти су сматрали певање као најгланији предмет, те су се тиме и препоручивали како „гражданству“ тако и „директорима“ и „попечитељству просвјешченија..» Из овога се јасно види, да су се први (старији) учитељи старали више за спољашњост него за унурашњост школе или ђака. Њима је главно било да науче нечему ђаке, што нико па ни они сами — не знају. И то је по њиховом појимању био задатак и школин.

Што је ово овако рађено имало је свота узрока. Учитељи сами нису знале шта је цељ школи основној, а други им нико или није знао, или није хтео то показати. С гота им је руковођа морала бити сопствена памет. А и наш народ (па и сад већином — на жаЛост —-) није знао да каже учитељу, шта је потребно да зна његово дете. Задовољавао је се сл читањем неких

српско-словенских књижица и „молит-

вослова,» и са писањем неких реченица,

које није разумевао, (као н. пр. «благопоспјешествоватељњејшемо му“!!|, или неких квадрилиона, трилиона, билиона. и т. Д. и т. д., ма да ђак није умео да прорачуна, колико има да, прими отац за продатих „15 јагањаца по 6 цванцика», или «24 ком. кожа, по 5', гроша» и 1. д.и тд.

Наставног пљана ни од корова не беше, (а ни сад га нема у основној школи, какав би требао да је). Истина, изађе доцније «методическо-пе дагогическоје наставленије за учитеље,“ али није имао ко да га чита, јер је било пречих ствари на дневном реду. Шта би значило то, мучити се са «педагогическим наставленијем,“ кад је онај учитељ најбољи, који уме најлешше да пева, коме деца, читајући тако рећи усне и несклапају, и умеју лепо да пишу, па ма неразумевала ништа, ни од онога, што прочитају, ни од онога што препишу. Без сумње, томе се знао напред „шревостодан» успех (или неко слово што исто значи), нарочито ако је био вичан, и да «лепо прими директора» !

Дакле: у неколико је криво време, а у неколико и «попечитељи просвјешченија» са, учитељима, што школа није спемала децу за живот, већ само за форму испита. Деца су под притиском «дренове методике“ и разног другог мучења, као: ашшења по цео дан без хлеба, клечења на зрнима од пасуља и кукуруза, држања великог црквеног кључа у зубима или какве столичетине у једној руци, или стајања на једној нози, или сипања супрашнаце на, језик !! ит. Д. ит. д, морала да свикну да,

| раде оно, што је хтео учитељ. Али