Учитељ

ико у цркви. Сваки може доћи у пркву кад оће, и отићи из не кад му се оће, а мене тролетница тресе, у несвест падам, па опет не могу. Моји ивмождени живци, који су дрктали, који и непрестано дркћу и не опорављају се, морају и у недељу да дрвћу.

Цео се свет недељом и празником 04-

мара, а ја се онда највише умарам. Цео се свет радује недељи и :разнику, а ја га се плашим. СОвему је свету мио празнике и одмор, а мени немио. Цео свет воли Бога, а ја сам готов да га прокунем. Цео евет воли живог, а ја сам готов, или да постанем животиња проста, или да га омрзнем и уништим. Цео свет се моли Богу што вољи а ја што морам. Мени су Бога претворили у ужаснога тиранина, који ме, овако гладна, гола, боса, изнемотла и уморна, још више цеди и испија као оно паук муву, кад је увати у својој мрежи.. Кад из цркве изиђемо, људи су весели. Они су се помолили свави своме пдеалу — Богу, и задовољни су. И питају се радосно за своје лепо здравље. А мени се, и онако крваве очи, још више надуле и закрвавиле; уши ми заглунуле; дисање ми је тешко, претешко; лице ми горе; ноге клецају а цело тело као изломљено. Мој је говор усиљен, а осмејак бедан.... И да не кријем своју муку, но да се покажем онањи како се осећам, људи би се чудили: шта ми је!.. Људи се одмарају и разговарају, а ја по ваздан уздишем и очајавам....

Јесам ли ја онда учитељ, и могу ли да будем човек и учитељ“... Ох не; та ја сам грозна слуга, и мученик друштвени. Ја сам роб, и вб у јарму грознога господара!...

Па и то није све.

Слобода, то је пајвеће благо, и прва потреба животна свакога живога створа. То је оно стање организма, у коме се једино могу правилпо да врше све Физиолошке и психолошке Функције. То је оно, што чини, да и тело и дух буду ни мање ни више, но срећни. То је оно без чега нема срећеу души смртнога. Човек је потпуно срећан само онда, кад је потпуно слободан. А ја дрећем од малога детета. Ја се бојим свакога, кога год сретнем. Плашим се и дана и ноћи. Зазирем од целога, света. Од мене је сваки и старији и јачи. Ја сам свима потчињен. Мени сваки увек може да одузме оно што имам. Ја не смем да угађам правди и истини, но великима и силнима. Ја морам да се удварам деци, да би се додворио њиним родитељима. Ја морам да се улизујем њиним родитељима, да се не замерим и онима над њима од којих ми судба зависи. Моји су живци и онако танки и слаби, а у овакоме положају довољно је да прне тица, или шушне лишће, па ја да се уплашим и пребледим као крпа. Кака разлика, између нас, оваквих нагрлда, и онога великога човека, што на Косову јурну у турску војску сам и распори им цара !... Ја сам бесправни парија и чандал, гори од себра петнаестога века. Ја сам бедан надничар без игде ичега свога, кога, госа може по својој вољи да одјури кад оће, кад му нешто не рекнем и не угодим по његовој ћуди. Ко ме год види, он вели: „жалосни уча,» и ја јесам то. Ја нисам човек, но учитељ мученик. Ја нисам наставник и васпитач, но бедни уча. И моја деца виде, [да су сви старији и сви јачи од мене,