Учитељ

па ме и она почињу жалити и прези-

да се цео свет односи према мени тако, онда сам и ја пред самим собом жалостан, бедан, презрен, слаб, ништа-

ван .... г

Али и још нешто.

Кад сам ја био овако мало, чило и свеже детенце, као ова моја, мене су онда место знања пунили баенама. Мени су причали свакојака могућа и немогућа чудеса. (, па шта велим: причали%! Није: лажем кад то велим; него «задавали“, а ја читао недотупавне „Књиге“, са још недотупавнијом садржином, па сбм својом фантазијом стварао себи неки падприродни свет, у коме сам скоро и данас. Место свестранога развшћа, мене су свестрано убијали. Моји мишићи су почели лабавити још онда, а моје партије у мозгу за посматрање и за осећаје, за размишљање, за комбинације, виша осећања, и вољу, нису никако ни развијане. Трпали су све само на моје памћење, на памћење онога што нисам разумео, и оно је подлегло Силном терету. И оно што сам запамтио, то је мртав и неупотребљив материјал, сакривен по најдаљим буџацима мозговим тако, да и сам не могу да га нађем и извидим. Наука ми није показивана у свету око мене, но у некаком другом свету, кога на земљи нема. (0 свету овоме живоме, и о свему у њему, ја не умем ништа да мислим, и разумем се у њему колико и остали људи, који школе нису ни видили. О, па да ми је барем очувана она природна, бистра памет, оно правилно суђење, она јака логика, коју имају

181

· људи, којима је овај живот био школа рати. И кад и ја видим да је тако, и.

и сама природа учитељ!.. Док сам се тод учио, обасипали су ме свудану свему празним Формама, шупљим скаскама, лажним баснама, брбљањем, механизмом, немишљењем, свим, што је само могао да заведе дух на странпутицу, на ништа, на изопаченост; на пропаст. ... Онога дана кад сам пошао први пут у школу решавала се велика судбина моја. Онога часа кад сам ступао преко прага школског у школу, оставила ме је срећа. Тога тренутка сам изгубио и тело и дух. Дотле ми је и једно и друго било мило, драго и мени и мојим родитељима, а овога часа стављам у окове и једно и друго. Од тога значајнога дана моје тело почиње да се суши, а дух да, вене. И да се ја сам нисам отимао, да се крадом нисам купао, да се мимо забрана и казни нисам играо, ја бих одавно био земља. И да сама природа у мене и око мене није вршила моје духовно развиће, ја бих остао најжалоснија аутоматска лешина, без духа и живота... Моје досадање образовање не може бити бедније, и моја садања спрема не може бити жалоснија. Ја сам пун само Фраза и „правила“, пун шара и Формула, таме и мрака. Дух ми је укочен и мртав, тело разкламитано и извенчало. Цео сам труло дрво...

И ја, овакф жалосник божи: уда-

! вљени посленик, гладан гоља. бесплатни

дрквењак, трезрен роб, завезана врећа, ја таки пуки бедник т убожник, ја да учим ову децу, ј% да будем васпитач овога света и његовога срца деце његове, ја да градим од овиг малиг животињица највећу животињу човека, ја роб, да васпитавам слободне