Учитељ
182
и
грађане ! .,.. Ја овака самрт, да дајем свету МИВОТ....
И још нешто ....
Да биљна расте ваља јој сунчане топлоте. Да цвеће цвета и мирише, ваља му светлости. Да воће напредује и роди, треба му земље и воде. Да животиња живи, треба јој да једе и пије. Да буде здрава и весела, ваља јој топлоте светлости и ваздуха. Да се и дух ризвије, ваља да је тело потпуно здраво и развијено. Што се више и боље развија тело, то је и дух кадар више да се развије и да уради. Што је више и боље ранб, топлоте, светлости и чиста ваздуха, то се више развију сви органски створови на земљи, то више напредује и дух и тело. Тако се и човек развија. Он је дете ове природе, овога. стварања, ових закона...
А моја деда“...
Од њих више од по стотине поло- | вина ми није одевена како ваља. Од. њих, шест — седам пута по десет, мучно само десет да су нарањени колико ваља. Од њих толицине врло малој мањини ми се лице румени како ваља. Ено рита, ено типа на њима. Ено тада по њима. Ено нечистоће, која их дави. Половина је управо болесна. Оно белило на лицу, оно модрило под очима, оне бледе уснице, оне укочене очи, оне мрзле руке, оне плаве вене, што су се испречале свуда под кожом па се црне, оне ножице што клецају и гласићи што дрећу, она немоћ и слабост, она меланхолија, што ме одонуд пресреће . .. .то су све страшни знаци. То су све недобра; то су зла. То су непријатељи и моји, и моје деце, и мога рада. То су моје нове тегобе...
"зла .
А мене су затворили заједно с њима овде, у овај ћумез, у једну прашињаву и раздрту талпару, у загушљиву сферу мрачне ладне зидине; наредили да се одавде не мичем; осудили ме да тамнујем овде заједно с њима; узели ми све из шака, а дали ми само прут да шибам ову невиност, да бијем природу, кад се противи овој чамотињи; да каштигујем добро, кад оће да се отресб ... Место природе и науке написали су нам нешто на неколико листића, и осудили нас да га у овој тамници прежваћемо и гутамо, те да нам и ово мало крви попије што је имамо. датворили су нас, да невидимо Бога и чудеса, да не видимо силну природу и законе њене, да не видимо бели свет и лепоту љегову; затворили су нас да
| чамимо, да лудимо, да се свађамо и " бијемо; да искусимо, да чинимо, да
спремамо и стварамо сва зла овога
света .... И то су моје тегобе.
Кад отиднем у куће родитеља моје деце, ја тамо нађем исто ово. Нађем мало ваздуха; мало светлости, мало топлоте; мало леба; и често нимало с дебом; а млого незнања; млого предрасуда; много боља, јада и чемера. Млого сиротиње и голотиње, а мало среће и имаштине...
И дотле је моје. Ако манем даљен почнем да мислим о другим стварима, веле ми: „меша се у политику“....
Ето, то је мој положај: Јо сам роб гладан и у души и у телу, и удављен повлом. Деца су ми животињице више болесне но и“ једне друге на пољу. Школа ми се од учионице претворила у мучионицу. 4 родитељи су ми двоје: незнање “ сиротиња....