Учитељ

266

Ако се не мисли учење у ос. школи подићи на 6 година,а „историја српска“ преместити у старији разред, онда је требало — према досадањем искуству —, да се одреди величина дела у штампаним табацима. А ово је могло да се зна.

Сад да пређемо на метод „историје срп. народа.“ У стечају се вели, да се метод треба да сложи са задатком основне школе, „као што је савршеном науком обележен.“ Па лепо. Али савршена наука обележила је ваше метода, и вели, да је најбоље кад се методи — према потреби мењају. Ако нема примене, онда настаје „монотонос,“ која свакоме шкоди, а нарочито настави и деци. При предавању се моту методи мењати. и треба тако да буде, али књиге се пишу већином једним методом. Но историја се може предавати, а и писати на два главна начина : регресивним % прогресивним. Џрви начин, који почиње са садашношћу „почињи са оним шо је познатије ближе, лакше, појамљивије,“ па иди: непознатијем, даљем, тежем непојмљивијем. Овај начин има доста својих присталица, јер је и добар за децу. Други начин почиње са најстаријим добом, па иде онако, као што су и догађаји бивали, дакле: натреДује. Први се начин зове „назадњачки," а други „напредњачки“.

Оба ова начина заступљена су при предавању историје у основ. школи. Оба имају и: добрих а и рђавих особина. Али који претежу у коме начину% Далеко би отишао да почнем разлагати добре и рђаве особине ових начина. А овде и није томе место.

У министарству просвете има. педагога, ако г. министар и није; опи су већ убеђени, који је начин бољи, па | су га требали казати г. министру. Пре| ма њему (начину) удешавао би сеи метод. Јер кад се деца хоће да уче непознатоме, мора им се казивати све (готово); а ако им је по нешто или све познато, онда се само пропитује а по потреби нешто и каже. У првом се начину служе људи методом полошком,“ а у другом „дијалошком.“

„ Мо-

Поред ових напомена, важно је још и ово, што ћу да кажем.

Данас се историја не одваја од Земљотиси никако јер догађаји се сви збивају на извесном месту. А на више места догађаје постичу климатски узроци, о којима се мора водити рачун.

0 заједнци земљописа и историје не не спомиње се у стечају ама баш ни речи. А све је ово требало –- по мом немеродавном мишлењу — напоменути, да се писац зна управљати. Јер ако у комисији за оцену дела, буду прави педагози и људи од науке, они ово не смеју превидети, и дело само с тога не може бити примљено. Дакле:

Историју српску у основ. школи треба написати у свези са земљошњсом. Но овако написана. „српска, исторја“ учила би се у старијем разреду, него што је садањи трећи. А за трећи разред (садањи), ваљало би написати „биографије“ знатнијихг људи (а не само владара) из старог у новог доба. Боље би било да су више заступљене биографије личности новијег времена, јер би за њих било више и бољег материјала, а имало би се и верних слика, што се неби

могло постићи и поред најбоље воље,