Учитељ

1

мисли: „дувај ветре колико ти драго, сад | те се не бојим !“ Међутим, зима је нагони, да напусти своје омиљено летње обиталиште, и онда гради у дупљи, обично јеловој или храствој, зимње гњездо, које је у једно и колевка младунаца, који се слепи окоте у априлу месецу.

Али, још више него наша домаћа, веверица, бива налик на тицу летећа веверица, која бораве у Сибиру, Лапланду, Финланду, па чаки у Литванској. Ова је још и по томе значајна, што између предњих и задњих ногу има кожу, помоћу које може често да скочи на двадесет хвати Али при свем том, ове летеће веверице не могу као слеџи мишеви, да лете по ваздуху, него само могу косо да скачу, али опет за то време лебде по ваздуху, као и тице. У осталом, ујед њиховог врло је јак и опасан, а ја баш не бих хтео ни да ме уједе наша домаћа веверица! И ако је према човеку јако говерљива опет веома радо хоће да уједе п тај ујед је дубок и јако боле. Пустати је, да трчи свуда слободно, онда ће вам оглодати све што дохвати, и тако може да учини велике штете Ако јој се даје само мекана храна, при којој она не мора ла употребљује своје длетасте претње зубе, онда јој ови зуби израсту једни преко других и онда веверица ретко остаје жива. Као у свих осталих глодара, тако су и у веверице ови предњи зуби превучени споља чврстом покостицом (дакленом), а изнутра су мекани. Према томе, непрестаним глодањем, ови се зуби оштре сами од себе, јер се унутарња мекана маса брзо истроши, а споља онда остане сасвим оштра.

И ако веверица изгледа веома чиста, и ако се брижљиво и непрестано чисти и лиже, опет јој зато гњевдо смрди и пуно је бува. — Она се веома лако припитомљава, особито за младост, и онда може да изучи свакојаке вештине. Свирку воле неисказано и научи се, да но свирци игра у свом кавезу сасвим правилно и по такту. Али, најлепше игра она у слободи,

скакућући с гране на грану, с дрвета на

дрво. Свежа, зелена шума, то је њен елеменат, ту је она, како се каже „у свом елементу,“ онако, као што је риба у води

Немац, А В. Грубе, имао је једну веверицу, мудру и веома лепу; држао је у башти у великом кавезу, и свако јутро сам јој доносио доручак. Кад је било лепо, летње време, онда је отварао врата њезиног кавеза, па је могла слободно трчати по башти. Милина је било гледати, како поскакује с дрвета на дрво, шта, више, на једном дрвету направила је и гњездо. Једанпут, Грубе неколико дана није био код куће, па кад се врати, оде у башту и зовне веверицу по имену. Она, одмах живахно скочи са дрвета, и он јој пружи лешњик. Али — он јој дао шупаљ лешњик, и она га одмах баци на земљу. Како га је бацила, одмах оде и ке хте се више вратити на позив. На брзо после тога сасвим му је утекла, но тешко да ће то бити, јер нигде на близу није било шуме, него мора да је баштован убио, будући му је често појела пупољке, оглодала изданке, од који је он добијао лепу пару.

Веверица обитава у северној, умереној зони; има је у Европи, Азији и северној Америци: у топлим пределима има врло великих веверица. Тако на палмама у Источној Индији живе две Феле, са широким репом, велика као мачка, по леђима, црне, по боковима црвеномрке и хране се кокосовим орасима. У Берберији припитомљавају лепу веверицу са веома широким репом и са пет белих пруга на жутом кожуху. По нашим шумама виђају се црвенкасте веверице са црним репом.

Особпта је одлика веверица сребрносива са црвеним ногама и са перијаницама на ушима, али се ретко палази; а још су ређе оне веверице, које су сасвим беле а са црвеним очима "Најчешће се виђају црвене, које преко зиме добијају црвено мрку боју.

Права воверица, пепељава мрка 'Остеив стегиз) борави и у Шведској и у Норвешкој. У Сибиру има веверица тако много, да вредан ловац може преко године хи-