Учитељ

286 _ ми

О ВЕВЕРИЦИ.

Слика из природе.

Алов! онамо ч к!

Да ли је још ко лак Вако, ко јаг

Јест, да!

Час крив, час прав, Чав стрмоглав —

Сад сам на земљи,

Сад сам на грани,

Сад сам на врху Манп ме, мани! — —

Змај Ј. Ј.

Хајде самном у тиху зелену шуму, до оне вите јеле, или до опе богате букве, што јој се лишће сјајн према сунцу, или до оног торостасног, стогодишњег храста, што има оне мале плодове, које веверица, тако слатко једе. Затворите ваше књиге, махните се ларме и руље у вароши хајдмо у шуму, да удишемо свеж и оживљавајући шумеки ваздух. Ево нас овде сусреће жуборећи и весело шуштећи шумски поточић, и показује нам пут, којим нам ваља ићи, па да дођемо до мете. Ево нас већ у пријатној долини, где видимо.и с лева и с десна само мирисаве и тучне ливаде. Сад само још неколико корачаји на више, до оне маховинасте стене; тамо ћемо се одморити и дивећи се посматрати вунцем обасјан предео. |

Слушајте, шта то лупа и куцка тако по тактур То је детлић; погледајте та, како се охоло шета по џиновским гранама стотодишњег храста. Али, само напред, даље у шуму; већ нас је кукавица позвала, погледајмо је.

Видите ли ону црвену главицу, што амо вири из оне рачвасте гране Пазите, како на све. стране стреља својим живим, ватреним очима, један скок, један лет, и веверица седи већ на другој грани! Ево још једне, где изађе из лесковог шиба, на гледа, да ли би што било да све поједе, и, заиста, ено је, нашла је већ лешњик. Гледајте, како је села на стражње ноге, предње јој ноге служу место руку, а лепезаст реп стоји дивно усправљен дуж леђа. Како брзо п дивно окреће предњим

ногама овај лешњик; у часу су оштри јој зубићи ољуштили лешњик и слатка језгра излеве у маленим устима ове живахне животињице. Сусетка са гране дуго је ово посматрала својим живим очима; можда је и мужак, јер ено га где иде, љубопитљив, да види шта је женка јела У три скока је доле, алп у исто време, у три скока ено је женка, где већ чучи па зеленој грани Опет мужјак за њом # сад по грању весело гонење и трчање. Горе, доле — буп! једна паде одозго. Али еластично и витко тело пе угрува се, као, лопта одскочи, и епо је опет на грани!

Како су чудновата дела природе! Веверица спада у један исти род са нашим пацовом пи мишем, једнаког су састава, тела, све троје глодари. Али, како је сасвим различит живот њен, и, како је њено тело дакле лепше. На усправљеним ушима има малену перјаницу, састављену од веома Ффвених длачица. Глатка и бледосива длака у пацова и миша, претворила се у веверицу у врло мекан, леп кожух; гладак и и гадан мишији реп, претворио се овде у весело, раширено једрило, ко је у ваздуху лепрша, кад веверица весело поскакује. Веверица је међу осталим сисарима весела и хитра тица јер и она жива по дрвећу и тамо гради гњезда. Ако веверица нађе напуштено сврачије, или гавраново гњездо, одмах од њега, направи себи обиталиште; иначе, мужјаки женка заједнички доносе сувал, лишће удобпо летње обиталиште, које је у исто време тако чврсто, да може одолети и јачој холуји Најрадије гради гњездо на јели и храсту. Гњездо име само један узав улазак, а над њиме обично стоји. кугласта стреха. Како веверица опази, да, се време хоће да промене, нарочито пред холују и грмљавину, одмах побегне у своје гњездо, затвори ону страну са које долази ветар, а на противној страни направи други отвор, да се не би угушила, па онда, пркосећи ветру и холуји, сигурно