Учитељ

љубав к деди. Млоге девојчице изражавају ово осећање готово једним и истим речима: „ја тако љубим децу!“ „ја врло волим децу, и мислим. да ће и она мене волети,“ ,ја волим децу и ништа ме не интересује тако, као кад гледам како се мало по мало развија њихов ум.“ Једна девојка од 15 готина, која је вршила дужност помоћнице учитељке, говораше: „Кад погледам, како се дечица, при моме уласку у разред, смеше и како ме грле, онда осећам да сам врло срећна, што сам изабрала ово занимање,“ или „кад будем могла у кругу дечијем рећи : ја ћу бити узрок њихових успеха, онда ћу бнти изјерегнија па свету.“ После љубави к деци најобичнији је мотив жеља научити децу извесним идејама и навикама: „поучивати децу у ономе, чему сам се сама научила, крчити им пут | живот — то је најбоље и најкорисније занимање;“ „поучавање других у ономе, чему сам се сам научио тешком муком, мора давати највеће задовољство.“ Други мешају овде и религиозне идеје: „ја ћу да деци улије љубав Ек Богу“ други опет друштвене идеје : „учити народ — велика, је хвала,“ или идеје патриотске: „служити својој отаџбини може се не само оружијем већ ни учењем деце“ (овако је одговорио уређеник Меца). Неки се при овоме руководише чисто својим наклоностима : „учете се, непрестано учите се то је моја жеља,“ или милосрђем : „ја би врло радо помагала деци, коју матере не шиљу у школу.“ У неколико беше више прозаичних намера, једна н. нр жели да буде учитељка — „зато што добијеш пансион, свршиш занимање за четири сата и четвртком можеш бити слободна.“ Неке веома наивно осуђују себе за одвише неостварљиве маште своје; девојчица од 12 година пише: „за неко време ја сам уображавала млого што шта, што се немогаше испунити; ја бијах горда; затим сам хтела да будем учитељка, зато што

сте ви вашим питањима пробудили у мени благородна осећања.“ Са позивом учитељке веже се сасвим природно позив сестре милосрђа, но овај последњи не привлачи млоге, ма да сеопе које бирају себи ово занимање руководе, искреним самопрегоревањем ; „ви не можете себи представити, какву ја срећу осећам, кад замислим да ћу учити ову сироту малу дечицу, остављену од својих родитоља.“ „Ја незнам ништа друго, шта би ми дало већег задовољства, као : лебдити над болнима, бити друга мати сиротињи, помагати сиротињи, тешити их и опомињати да врше своје религиозне ду :ности.“

Млоге девојчице изразише се да желе правити вештачко цвеће „зато што је то врло пријатно,“ али родитељи нису увек сатласни с тим избором „зато што он није доста озбиљан“ јер не мора ићи у радионицу, „где се може срести са свакојакима.“ И према цвећу као и према деци девојчице показују неку прилагодност: „ја тако волим цвеће !“ „ја обожавам цвеће!“ „код мене стоји свагда на, прозору лонад с цвећем и ја га увек мењам на време: најпре српац, затим каранфил, затим руже а после ових красуљак, и ја сам изучавала, како постају ови цветићи тако слични један с другим.“ „Може ли бити штогод пријатније, говорила је друга, но умети гајити ово тако лепо цвећер“ или „изучавати и производити природу врло је интересантно“ Једна, девојчица писаше: »ово није занат већ вештина.“ Није могло проћи и без религиозних мотива: „ја ћу правити пукете св. Богородици.“

Мало је било девојчица, које су хтеле да буду модисткиње, и које су се изразиле за тај рад, оне нису могле прецизно да мотивишу тај корак Готово се све ограничавају оваквим мотивом : „ја ћу сама себи правити шешире.“

(НАСТАВИЋЕ СЕ)