Учитељ

Па

вишнији дани ретко кад да сунце не сија бар по неколико сахата на дан, а опет, и кад је најсувље време, киша често 0свежава загрејану земљу. Биље за то никад и не вене на екватору, оно је увек зелено; пролеће и лето царују тамо непрестано: једни плодови замењују друге, који сазревају или двапут за годину, или једаред за годину и пб, и тако, док се неко дрво кити новим цвећем, друга је већ у велико прецветало.

Између осталих појава, које одликују екваторску зону од умерених, најкарактеристичнија је краткоћа сумрака, и брзина прелаза од дана к ноћи и обратно. То долази отуд, што тамо сунце не залази у косом, већ у вартикалном правцу. Али опет су путници преувеличали ту краткост. Ето како Целс то описује: кад је лепо време ваздух екваторски изгледа много прозрачнији него код нас, и сјајност сунчева, кад оно достигне до хоризонта, бива врло велика. Због тога кад се сунце смири, сумрак изгледа тампији — гушћи. То тако потраје десет минута. да идућих десет минута мрак се још више ухвати, а за 25 мин. после заласка, све се претвори у мрклу ноћ. Изјутра је тај прелаз нешто мало бржи. У 59, још влада потпуни мрак, али гласови понеких птица већ почињу кварити ноћну тишину. На, истоку једва ако се може опазити који зрачав зорин. За тим се почну разлегати меланхолични гласови козарака, крекетање жаба, жалосни писак шумских дрозгова и чудна дерњава различних меара, којих има тамо изобиља. У 57, већ се осете и први зраци зорини. Они се брво шире, и кроз '/, часа расване се сасвим. У 6. сахати појави се најзад и краичак сунца, на биљу се засијају росне капљице, као драго камење, а блесак златне светлости чисто пузи по дрвећу, те буди успавану природу. Тице цврвућу и прижељкују, папагаји креште, мајмуни брбљају, а шарени лептирићи или леткају с цветка на цветак, или стоје с раширеним крилима, те се на сунцу греју. Дивота свежег екваторскога јутра чисто за-

несе човека. Лишће и цвеће чудном брзином почне се развијати из нових пупољака. Изданци нарасту за ноћ по неколико палаца, п усхићени посматрач чисто види, како су око њега остварене најсмедије маште, које је икад могао створити песник, сањајући о земноме рају.

У пб дне сунце лође у зенит. У осталом зраци његови падају сасвим усправно само два пут у години, а иначе су нешто мало коси, али та, је косина таво блага да се само инструментом може приметити. У по дне готово никад нема хоризонталне сенке, што невичну Европљанину изгледа веома. чудновато.

Што се тиче енергичности метеоролошких појава, које се обично приписују тропима, они на екватору нису никаква, необичност. Муњб и грмљавина јесу чешће но у умереним појасима, али нису ни мало јаче. Урагани врло ретко дувају особитом снагом. Разлика ваздушнога притиска, у опште узев, ништавна је, ну Батавији целога дана никад не буде виша од 'љ палца. За читаве три године пратисак се није повисио од '/ палца; количина је кише огромна — од 70—80 палаца годишње, у средњу руку. По кад кад падне и тако плаха киша, да за сахат напада по 4 палца, али то је већ изузетан случај. Небеско плавило није тако густо као у неким земљама умернога појаса, а сјајност месеца и звезда, није ни мало јаснија но у нас, па чак и слабија је но на југу Европе

У опште, све климатске појаве на екватору не разликују се од тих појава у умереним земљама јачином својом, већ количином, изобиљем и једноликошћу. И ако бива местимице изузетака од тога правила, то они зависе само од географиских услова.

Покушајмо сад да створимо општу карактеристику екваторског биља.

Шумска површина, која се протеже од 1000 — 1500 енглеских миља у ширину, готово сасвим опасује земаљску куглу на екватору, одевајући брда, равнице и брегове вечно зеленом хаљином. И ако су