Учитељ

че напамет. Кад се зажели, да деца „што год причају“ онда ова на миг учитељев ишчегрћу своје задаће. Сад ако вам је ревизор са још старијим погледом на образовање, који још припознаје начело наизустног учења, он се диви успеху и ту „отличије“ не вали, ну ако је исти „новијег кова“ он вам се одмах стане мрштити јер му је то довољан „симптом механизма“; рече ли се да деца не могу да причају те чл. (из читанке) јер несу за причање, онда он одмах ту види

нерад а у једно и „адвокатлук,“ који се |

да боме, осуђује. Хоћу о овом да изнесем Факат који ће бити један више доказ колико је висок поглед на школе. рад многих данашњих изасланика за осн.шк. Педагогија неје, нити ће бити „занат“ без којега могу бити ти ревизори, нити нешто узгредно што се даје тим дубоким главама да схвате за дан два, неколико вечера или док омиришу неко-

лико одајица школских.“ Она мора, бити предмет озбиљне студије тим више

за оне који иду да цене друге.

Ну, да видимо у колико је оправдан овакво захтевање причања на овај начин, док ове околности трају. Де-

тету се да рецимо чл. „савест» из чи. О. раз. да та прочита. о тим се жели да га проприча. Може

ли Не може. осталих ови: садржина иоблик. Дакле

“Ово је врло занимљиво: Неки ревизор, ту ско-

ро кед је прошао неколико школа у окр., говорио |

405

Узрок су овоме поред |

је са свим безазлено: Да ви' те, ја се бога ми,

већ добро извежба у овом вашем послу. Тако сам

ро утувио, и сад. знате, и сам прекинем па оно што сам запамтио а ја припитам, по што шта, а он (учитељ) ме тек погледа с неким чуђењем, ко вели: Међер и овај зна.....

за овакво причање (по свршеном читању) које би служило вао огледало дечијег развића, нужно је да су и садржина и облик приступачни дечијем схватању, јер је то њима неодвојено, спојено — једно. Ови услови несу испуњени па према томе и само потраживање нема места. Од деце се у овом случају тражи не само гола репродукција садржине и облика, већ и одвајање једно од другог и продукција овог последњег, а ово се условљава већом спремом. Ма колико да се довикује од стране оних људи који су у првоме реду позвани да проговоре коју меродавну о шк. раду, а то је: да се на сваком кораку има предходно на уму степен техничког развића дечијег у појединим потраживањима, опет, у наточ свему том, изасланици чине вежбе на рачун свог личног ћефа. Вичу против механизма а сами не знају шта је механизам и које су му границе. Има ли чега несмишљенијег нег тера“ ти децу да вам причају о оном шта не разумеју и да говоре тоном (или да та разумеју) којим говоре људи спремни #!

А шта да речемо о логичкој 6езц мисли, коју при причању треба да савладају! То је исто толико важна тешкоћа. Опоменимо се само простијих људи који, кад нам причају о некој ствари, врло често говоре о оном што је споредно, губећи у говору природан развитак ствари, или, што је обичније сиђу с предмета говора и причају што нема никакве везе са почетом ствари.

пазио како питају они учитељи из Ћ. па сам доб-. Међу тим, све ово, мора се код деце

учитеља. |

претпоставити у далеко већој мери.

" Ко зна за умни развитак дечији код "кућа, под којим се условима овај кре-