Учитељ

СА

коју од ових, па прочитајте који листак, и ви ћете се готово на сваком ретку сусрести са по којом блештећом Фразом или пресухом апстракцијом, чега се напротив треба у ттколи највише клонити. Разуме се, да овде треб: делити: фразе од апстракција. а не узимати их као једно. Тиме нећу да речем како сам одлучно против ових последњих, за њих сам у толико, у колико се оне дају објаснити и схватити и у колико се не косе с поступношћу у развићу дечијег схватања поједине доби. И, кад сеи једно и друго (и Фразе и апстракције) узму у једно добијамо гомилу свега, само не онога што треба да је центар целокупне наставе, а то је ваљана читанка 31 поједине разреде. Као такве не могу бити врело „песничких уздисаја“ и „Фило-

софских маштарија,“ већ нешто, нешто

што је са свим обично, оно, што ће бити мотуће да прекува обични дечији мозак. (Не треба све ово да се поткрепљује доказима јер пишем за оне, који те «еитнице“ имају сваки час у рукама а они, које ово иначе интересује, нека преврну који листак поменутих књижица. па ће сена првима уверити.) Сем овога између читанака мора да буде везе (која се условљава детаљисаним програмом наставног рпда) а без те се увајмице не може ни замислити хармонијско образовање које смера некој округлини знања (ва живот нужног) по свршеној основној школи. Испуни ли се ово, онда ће се у многоме, ако не потпуно, предвидети она поступност у ширењу обима дечијих појмова. који ће се давати напред смишљеним планом те да се тако једном за свагла стане па пут оном обучлавању „с брла

| с дола,“ и да се избегне оно растрој| ство у наставним радовима које данас | влада.

Сад долази причање. Причање је нема сумње круна целокупном читању. По ему се даје одиста видети ваљано читање, само ако су остале околности то условљавале. Ово причање има читаву своју историју. Ревизори, којима је „судбина“ досудила да то већ буду, ако не из расписа, а оно су бар уз пут дошли до тог (спремајући се за „учитељски занат“): како после читања треба тражити и причање онога што се читало, дакле: репродукција туђих мисли. Зашто Е, за то, што се тиме огледа дечија моћ схватања, развијеност памтиље, судиље и моћи товорне (а с тим и снага у језику); једном речи: ту се опажа свестрано у колико је дух детињи развијен. Појимајући све то тако, ни шире ни уже, они једва сачекају да дете прочита чл., а затим га са свим комотно питају. „Дед мали, кажи нам шта си читао“' Дете се узвери, погледа око себе, поцрвени, па обори очима. За што Е, за то, рећи ће ко, што неје спремно, — Шта да серади% — Они, који несу могли потпуно да схвате шта се овим тражи прибегавали су и нехотице обманама. С једне страпе видите притисак разапете замке за, сваког „нерадника“ чиме се жели да «васпроизведе“ што бољи успех; с друге стране опет видите где се паћеник довија да доскочи свима овим неоправданим притисцима; са свим, природно: напон одговара у истој размери притиску. То је везано као п10следица за узрок. И он дође до тога да спреми неколико чл. које деца изу-