Учитељ

~ _ 421 ~

ЗА ШТА ДА Ту.

»Будите бољи ви, па ће и омла-

дина бити боља одмах.«

Сајдер.

»Учитељ је душа школи.« Никоме нпје уручен тако танак а патриотичан посао као учитељу. Њему су дата деца, ком више, ком мање, да их он васпитава и задахњује духом науке. Онп их оживљава водом живом. Којим дахом дише учитељ, тим и деца. Све што он отеше на њима у њиовим

младим годинама, остаје им до самрт-

нога часа. Али за примену васпитања на малише треба приктичко — педатошке методе. Није лако примили 50 шегрчића и учити их занату, а не знати цељ за шта се ради и срества, којима ће се доћи до цељи. Учитељ мора, пазити на то, ако хоће да његов рад буде заиста племенит. Сав рад свој над децом треба учитељ да подесипрема развићу дечијег духа; треба да позна, дечију природу, способност и т. д. Е. Рајх вели: „Учитељи и наставници не познају човека, кога сваки дан имају, тако рећи, у својим рукама, не знају ништа о његовој способности за рад, о његовим потребама; зато и нема никад и нигде праве мере, а врло ретко доброг правца у душевном занимању.“ Даље наводи Пароцев разлог: „Да се дете васпита, ваља познавати његову природу, његове потребе, његове наклоности и законе његовог развитка.“ — Дете, које тек ступи у школу, не може примити све знање, ако му учитељ стане казивати са неким замршеним формулама, које нису схватљиве и неком универзитетлији; јер је дечији дух, нарочито у почетку, тако прост,

СЕ СТАРАМО 2

туп, да кад би се могао очигледно преставити, изгледао би као неки тек оцечени камен за статују људка облика. И као што вештак мора узети алат свој, да од стене направи лик човечији, тако исто учитељ мора да нађе себи алата — да подеси методу тесања — постепено развијање — како ће дотерати свог ученика да сија као драги камен међу гомилом тавних камичака. Лбертард вели: „Ово зависи највише од способности учитељеве, од човека у учитељу: само живот и дух.“ Захтева-се да учитељ буде способан за, свој рад. Говорећи о рђавој методи и рђавом упливу учитеља на своје ђаке, и корећи их за еве то, вели Рајх између осталога и ово: „Кад дакле видимо, да из школе у место свесних и врених младића, излазе џандрљиви млади старци, онда смемо е правом закључити, да су учитељи и њиове методе врло рђаво упливисали, да они нису ништа вредили, а методе да су рђаве биле, да они нису познавали или их нису хтели познавати, а методе да су биле онакве какве неби требало да су. Ти млади старчићи нису ни за какав рад. Тужите се како немате радне снате, а опет за то васпитавате децу тако, да постану као исушени лимунови ! будале деветнајстога века; будале у дрном враку и цилиндру; будале са шареним тракама, орденима и титулама.“

Из свега овога види се, да учитељи треба да поимају методу наставе. Ту није довољно само знати методу наставе, па више ништа; већ треба је умети подесити да одговара, педагошким захтевима, а и популарисати је.