Учитељ

__48%

пасивно васпитање. Тек доцније, по што је сам стекао мало више искуства, и знања, човек се и сам ваститава, тј. поред онога што види и научи од других, човек се још и сам из себе самостално развћја; то је активно васпитање. Не може се баш строго одредити, које доба живота запрема и докле баш траје пасивно ваститање, а где почиње активно. Управо обе ове врсте васпитања непрестано се, у целом животу мешају једна с другом. Као што потпуно зрео човек, који ради на разлозима које је он самостално усвојио, не може да се прође а да што дод не научи и од другог, исто тако и дечак, чије се цело васпита: е састоји готово само у примању онога што види вод других, у неким случајима ради по своме сопственом искуству, а тим радом стече неко ново искуство, дакле сам се образује (самообразовање). Мода ће некоме чудно изгледати, да и код деце може да буде самообрзовања. Али нека се сваки за један часак

опомене свога детињства. Зар се то.

мало пута дешава, да н. пр. у игри један превари другога на неки особити начин, до кога је он самостално дошао, у след свог сопственог искуства ' Да, у колико деца имају искуства, у толико и код њих има самоооравовања. Али како деца мало искуственог знања итају, то се васпитање у детињству састоји поглавито у примању онога, што се види или чује од другог. „ Шта раде деца; Оно што виде од другог“ — вели народ, и то као што видите врло умесно. Тек доцније, у добу младићскоме, које се одликује бујношћу и реметљивошћу, јер тада се мисли разбиструју, па природно је што се

усвајају час једне а час друге мисли, и нарочито у добу зрелости, које је само последица младићскога доба тек тада почиње да задобија превагу самообразовање. Чевек је зрео: искусио је доста, исто тако препатио је прилично у својој младости. Оно што ради, не ради за то што је то видео код другог. већ за то што је својим сопственим искуством дошао до закључка, да је најбоље да тако ради. Па и д цније, кроз цео живот, он непрестано тече нова искуства, и на основу тога непрестано дотерује тактику свога, рада и понашања, у свакидашњем животу. „Човек се учи до год је жив.“

Као што видите, васпитање није нишга друго до развијање човековог дута. И то развијање или то васпитање врши се кроз цео живот. Може се изузети од овога правила оно доба човековог живота, које би се могло. назвати приближавање к смрти, а које се обично зове дубока старост. Тада дух не само да се не развија, већ опада — пруближује се смрт. Као што видите, и сама смрт не долази од једпом, из небуха, већ се јавља као природна последица поступног опадања Све, што год постоји у целокупној природи, све је само резултат поступнога развића. Али тада, када наступи опадање духа, тада се већ и живот тави; дакле опет се може задржата она поставка, да се човеков дух развија (или васпитава) кров цео живот. И то развиће или то васпитање, као што смо видели, у главноме је двојако. Први је ступињ угледање а други самообразовање. На, првом се ступњу теку прва искуства, а на другом дух самостално ради. Први ступањ преовла-