Учитељ

једпо то је и једини метод којим се поступа у умном васпитању. Јер васпитавати дете умно не значи ништа друго, до водитити његов ум оним путем, којим је ишло и човечанство. Тражити разлога овоме више је но смешно, јер у опште је познато, да се преставе детету никако другче не могу ни дати него у стварном облику т. ј. престављати му очигледно, а то опет не значи ништа друго, до учити га оним путем којим се учило и човечанство. У противном случају, т. ј. ако се дете забавља апстрактним појмовима, то они не могу имати за њега никаква значаја све дотле, док оно не види да су то просте преставе онога. што оно непосредно у животу наилази.

Да се овим путем у васпитању иде потребно је претходно добро познавање |) исторћског хода којим се је дух

човечији развпјао, и 2) природе вас-_

питаникове. Да се опет ово све зна нужно је знање 1) Културне Историје човечанства, где се лепо види како се је поступно развијао онај интезивитет мисленог процеса, где се лепо показује онај поступни прелаз од несвесног стања свесноме, од потчињености природи ка слободи духа, где се лепо опажа оно поступно ослобађање духа

од грубе потчињености природи са ње- |

говим умним правом; и 2) зпање Психологије и Физиологије помоћу којих се наука сазнаје природа васпитаникова, која нам је тако неопходно потребна у послу умнога васпитања, е да би постигли жељеше резултате; јер „природа слуша човека само ако је он пре тога природу слушао“ (Бенека). Непознавање природе васлитаникове непосредно води рад к униживању при-

482

плу ли

о

родног развитка. „Психологија и ФИзиологија доказују једногласно да је штета свако самовољпо утицање у организам човечије природе, да рад васпитачев и лекарев може бити само спасоносан, ако полази од разумевања природе и ако се њиме служи баш самој,тој природи“ (Дитес).

Рад васпитачев може бити само онда плодовит, ако стоји у сугласности с природом васпитаника, ако се наставни материјал узима који одговара духу дечијем, ако се давање знања учини забатним и пријатним, а не тешким и одвратним. Природна понова овог принципа најбоље се може видети код одраслијех дечака, који воле само ону умну радњу која је за њих корисна, коју они могу сваким даном у животу да примене. Ма и најмањи атентат учинити ва дух дечији, одма ће се увидети зле последице — одвратност је неизбежна. Да би се пак ово могло избећи, треба наставу удешавати према узрасту, јер одвратност долази од неразумевања ствари, о којој се прича, говори или износи. Настава ће при томе бити сагласна с природом уче-

| никовом, јер ће одговорити првобит-

ним селоностима учениковим и биће као наставак знању, које је ученик. раније добио; тиме ће се пак интелектуална моћ ученикова, све више развијати и отварати воља за све даљи, тежи и успешнији рад.

Првобитно васпитање, дакле, треба 9чинити забавним, ч све васамтање цнто ресантним.. То јетлавна црта природног метода умног васпитања. При сваком кораку наставе треба стати и залпитати се: да ли ова годи детету или не; да ли оно ово или оно разуме, и