Учитељ

у колико га разуме% Одговор на ова, питања треба да је увек тачан и прецизан; ни најмање сумње не треба остављати при даљем кораку. А добићемо га онда, ако одржавамо дечију љубопитност к стварима, што им се износе; ако нам васпитни материјал буде разнолик према природној жељи дечијој; ако задовољење те љубопитности дечије непрестано сједињавамо с коришћу њиовом. Све што не идеу прилог овоме ваља избегавати. Апстрактности, које су најнепријатније за де"чији дух, треба колико је могуће отклањати. Материјал, који се не веже са непосредном коришћу дечијом не треба узимати у настави. „Аскетизам ишчезава како из васпитања, тако и из живота.“ (Спенсер).

Поступајући овим пачином при настави и васпитању, ми долазимо у еугласност с методом природе. Ми тек тим начином одговарамо цељи васпитања; ми тек тим начином убрзавамо кораке природне човека. Свакидањи нам примери јасно сведоче зле последице које имамо непоступајући овим начином и непазећи на природу ученикову. Пређе се, а већином и сада, није гледало шта дете воли, а шта не, шта годи дечијем духу, а шта не; него се употребљавало све оно, што се мислило да треба да се зна, непазећи при том ни мало кади како треба. ово или оно да дођеу настави, # у којој размери. Зле последице које смо отуда добијали биле су с једне стране убијање дечијег духа, а с друге стране накарађивање појмова. То је карактеристика свију старих метода васпитања. Дугом практиком искуство је показало, да све погрешне

у умном развитку

|

|

стране метода обучавања долазе једино од непознавања дечије природе. Дошав једном до овог закључка, следствепо одма је настало и питање: па да ли се ту треба нешто обзирати на дечији дух, на васпитаников укус! Е, још да му бирам шта он вели“ Не, шта му ја кажем то мора да научи, јер све оно о чему му ја говорим то њему треба, зато, дакле, треба, да научи, да зна. Тако су стари васпитачи одтоварали на ово питање, а многи и сад то практикују. Али сада је са свим другачи одговор на то питање, јер се увидело да је она од врло замашног значаја. Сада наука тим старим васпитачима одговара: јес, и ми велимо да васпитаник треба да научи, да зна, оно, шта му ви показујете; али само кад ово или оно причање треба да дође, и у каквој Форми треба му се једна или друга покаже или саопшти, То је оно на што трави природа ученикова да пазите.

Сва вештина васпитања састоји се цигло у томе, да се васпитанику да оно што је корисно, што му треба да зна — неосетно, без присиљавања, задржавајући увек његову љубопитност Е предмету, који му се показују. Јер руководећи се интересом васпитаника при избору реда предмета и начина саопштавања, ми ништа друго не радимо , него испуњавамо заповести природне и примењујемо делања 6 законима живота.

Завршујући овај чланак, ми заједно с Дитесом велимо: „Само онај човек који је триродно васпитан у племенитој слободи, може доиста бити срећан и радити за добра своје околине; а