Учитељ

487 |

узимали у Фабрику, где их је чекала при- | унутрашњости, унутрашње пријемљивости

времена морална и Физичка пропост.

Овену беше тек 20 тодина кад је примио управу над овом насеобином. Још као надзорник Фабрике увидио је он ропски положај радника ; куд год је погледао видео је сам квареж и неморалност. Одмах му је морала доћи у главу мисао : одкуда деморализација, квареж и сиротиња 2 И он је доцније одговорио на ово питање самом својом системом организације рада. Врло је добро појмио да сва зла од којих пати раднички народ, долазе од околности, од услова у којима су се они одгајили и васпитали и у којима живе, те зато је и сва његова система управљена на побољшање тих услова. Како 2 Требало је младеж васпитавати, образовати, како за практичан рад тако и за сваковрена занимања. Но како да се то изведе, кад томе смета сиромаштина и јадни живот раднички. Треба дакле побољшати раднички живот, треба створити тиме такве услове, у којима би свестрано образовање било могуће. И Овен је то учинио својим основањем задруге, у којој су сви чланови имали права да се потпуно користе својим радом, а Овен је у Ленарку био само учитељ и руководио послове целе задруге. Он је управо био душа целог предузећа. Међутим лако је појмити, са каквим се тешкоћама он морао борити, док је од онако деморалисаног живља направио мирне и радне чланове једне задруге.

Овен је био потпуно тога убеђења, да човек по својој природи није ни добар ни заб, већ постаје такав под утицајем разнит околности и васпитања. У томе је он држао средину између мрачних теорија средњевековних фанатика и ружичних назора Русовљевих ; он је на ово питање гледао сасвим правилно. Овен је држао да у новорођеноме човеку нема ни нарочитога добра ни нарочитога зла, већ да има само могућиости п способности и за. једно и за друго. (Ова способност огледа сеу пријемљивости спољних престава; и тако морални развитак човека зависи потпуно од тога, како ће бити уређени одношаји између његове

и између упечатака спољашљега света. По томе, како ће се ти упечаци укоренити у човеку, — образује се и унутрашњи карактер, који добијајући тиме неку силу, може после и да се опире новим спољним утицајима.

Тако је мислио Овен, и зато се он прво побринуо о побољшању услова и околности радничкога живота, па је своме предузећу дао облик занатлиске задруге, у којој је сваки члан био заинтересован општим успехом целога рада. Мало по мало па се радници навикоше на пов поредак и код њих се још јави и надтицање : ко ће више да уради; рђави радници били су презирани од осталих или су истеривани из задруге. Но главну бригу Овен је посветио деци, чије је васпитање и образовање било сасвим занемарено. Он је прво убедио раднике да децу не шиљу у фабрику пре њихове 10-те године, а затим је одредио максимум њихова рада 10 часова на дан. У својој школи за малолетне — пмаве = Зећоој —, која је наличила на германске „дечије баште“, он је намислио да примени ту исту систему, која му је помогла да преуради Њу-Ленарк. Он је сматрао, да је лудо и сурово награђивати и казнити како одрасле тако и децу, и зато су у његовој школи деца учила не из страха или од наде на награду, већ што су се одушевљавала интересима саме науке. Све сурове мере, које су се обично у енглеским школама употребљавале, биле су одбачене. Овен није сматрао невине дечије шале као нарушавање дисциплине, јер је био уверен, да се оне не могу никако строгим мерама искоренити, пошто је детету природно, да се у својим годинама тако понаша. Он није хтео да од веселе деце направи озбиљне и недорасле старце. Но ако су се код детета. приметили сасвим озбиљни поступци, онда је оно било кажњавано од својих другова. Посетиоци Њу-Ленарка с чуђењем причају о томе поретку и слози, која је владала међу децом у школи Роберта Овена. Ако је јачи хтео да вређа слабијега, онда су остала деца заступала увређенога ; ако су