Учитељ

виси, оће ли ко живети или умрети. | сти па да се врати у прво стање, А

Разгледајмо само она света места, која су позвана, да све ове прилике познају и поправљају, која су позвана да шире просвету у мрак друштвени. То су места, у којима се учи, То су места после материце, колевке и гроба, најважнија. То су места, у којима човек проведе најсрећније време свога, живота; време измеђ куће и слабости, и друштва великога и старости. Мрак је пре овога места; мрак је после овога места; мрак је и слепи механизам у делој природи; само су ова места одређена за светлост: за свест, за знање, за јасност и увиђавност, 82

дух и убеђење, за разумевање свега. појава у њему и око | или И. њих запрљајте блатом остале опште |

света и свих њега... Избришите та места,

несвести и поноћне тавнине, па сте од „најузвишенијега створа“ направили обичну животињу, и предали сте је слепо свима силама спољним у природи, да се с њоме играју онако, као оно виша и сунце с глистама, или зима и снег с оним дивним цвећем, тареним лептир има и силнима другим бубицама, које лети на ливадама видимо онако веселе.

Ено видим једнога човека где води

једно дете овоме месту. То је отац,и - води свога сина у школу. Дете се најежило и згрчило, баш као оно пуж, ако сте га кад дирали и гледали како се он грчи и завлачи, унутра у љусву. Оно не чини то што оће тако, него што мора. Била га једна изнутра тера на то. Та се сила зове: сила или нагон за опстанак. И та сила, кад год осети каку опасност, дејствује овако, Потребно је да види да нема опасно-

да би животиња, или организам, растао, напредовао, развијао се, природно и правилно, није доста само да, види да нема опасности никаке, него је потребно још да се чини све оно, што года тој животињи, што потпомаже њен развитак. Ко би пужа непрестано

дражио и платио, он би га довео нај-

после у тако стање, да он не би смео ни рану у се да узме, или ако би је и узео, он би мало вајде од ње имао, јер су му унутирњи органи за варење поремећени и ослабели; и пуж би најпосле липсао. Ко га неби дирао, но оставио самоме себи, да мирно милћ, тај би га оставио природи, његовој и спољној, и он би се развијао и растао онолико, колико допусте исте те силе природне, по којима он и свака друга животиња и живи и умре. Ко би га најпосле нагледао и ранио, и пазио да га никад не.плаши јер то увек ужасне последице производи и оставља. у организму — тај би потпомагао његов развитак; тај би га развијао. Не знам да ли сте чули за причу, како је ту скоро једна докона, тоспа волела, и чувала једнога пужа у својој соби, и била га научила на млого што шта. (ви ми знамо да чим дирнемо пуку у „рогове“, он их одма увуче, па се често и сав завуче у љуску, а она га је била навикла, да је милује роговима. Пуж се је без сумње испрва плашио и од ње као и од нае. Доцније је видео, да нема чега да се боји, јер га она није ни мало дражила, вређала, плашила била, већ миловала и ранила. За тим је осетио, да она чини баш све оно што он воли, што је њему угодно и пријатно, т. ј. што потпомаже