Учитељ

500 _

његов развитак, и трчао је на то, као год оно челе на мед, или ма која

друга животиња на оно што јој је слатко, угодно, добро. А већ она је

одиста чинила све што је знала и могла. Друга је деца нису сметала, а читаоци ће и сами знати, да баш ни посла није имала. Тако је она пужа навикла, или ако оћете, васпитала, да чини оно, што нама чудно и невероватно изгледа, и што баш од толицне животињице не бисмо ни очекивали. Пуж је порастао већи и паметнији од све његове дивље браће. А чиме, и како је она то постигла 2 — Чињењем онога, што години његовом развитку % животу. „Лружећи се с њим пријатељскт. Давшм му слободу, да се од ње никад и нимало не плаши. У једној земљи имају обичај млоге госпе, да, држе корњаче у вући. Ја сам видео, како је једна корњача миловала главом своју газдарицу и чинила по жељи њеној главом и вратом млого које шта. Кад јој се ко други, непознат, приближи, она се крије, и кад госпа изиђе на поље, она бежи под кревет, Мислите ли да је она бИла, те тако научила страхом % Боже сачувај; она би јој онда побегла, отишла у природу у слободу, у живот. Али између госпинога кревета у коме она с њом заједно спава и голога камења у природи, између ове обилне ране овде и мучнога трчања по ваздан и опет гладовања у природи, између ове неограничене слободе и миловања овде и страховања и немилосрдности у природи, велика је разлика. Ето за то је ова воли и милује. И за то не бежи у природу. Нема овце, која воли курјака; нема тице певачице, која волиј

орла; нема Србина, који воли Турчина. Отац доводи дете у школу и оставља га у њој. Дете је сада пуж, и оно разгледа, има ли чега да се боји, има

| ли шта да воли Има ли шта, што ће

ду потпомаже његов развитак, или што ће да га убија“ Оно то не види свесно; оно то само осећа, баш као оно пуж, и у толико је то важније за унутарњи живот његов. И од овога часа, овај ће пуж или пустити своје рогове слободно у вис, ослободити све увутарње органе у телу своме, и растурати крв по целоме телу своме да га рани, и расти и напредовати, или се повући у своју љуску и згрчити, и зепсти у зими и грозници од стра и бежати у дивљину, у природу, у слободу.

необичан му свет. И он је поплашен и згрчен као оно. Једно друго плаши још више. Пред њима је један намршћен, необичан, несимпатичан човек с прутом или „прутићем“, или макар и лењиром у руци. Цела кућа необична и немилостива. Све у њој издаје неку

сувопарност и ладовину ; нигде живота, Личи на гроб. Од данас настаје живот у овоме гробу. Ето књћга, сто, табле писаљке, пера, артије... све нове, стране и непознате ствари. Оне имају или да се воле, или да се мрзе. Долази почетак. Место игре, сада долази: „Седи!“ Место покретања, сада долази: „Мируј!“ Место мрдања: „Не мрдај!“ Место забаве, сада долази; „Ћут!“ Место слободнога разгледања,

,

сада долази меланхолично: „Во имја оца“, или „Оче наш“, или „Један и |едан јесу два“, или А, Б...“ итд.

Дете седа у школи. Око њега нов,