Учитељ

501

Место оне нежне живе Фантазице, по овим малим главицама се сада врзе чудна тама и страшне и матловите сенке неке. Место пуно разноврсно пријатних осећања и веселости, сада је у ових створова малих само једно осећање: да што пре побегне из овога пакла. Место милосне руке да помилује, пријатељскога погледа да загреје, братске и очинске речи да оживи, једна немилостивна рука сипље шамаре, мрзилачки поглед леди мала срца, а командантске речи, праска и псовка, одјекује по свима живцима ових животињица. Место икаке љубави и неге, овде је само мржња и сатирање. Место слободе, страх и трепет. Место живота, права смрт. Па зар није онда ово једна гробница, а ово њени мртвадид.... А где је овим пужевима рана % — То је остављено оцу да он да, акоима. Где је љубав и нега; То је остављено мајци да она да, ако има. Где је топао кревет и топле аљинед — То је остављено кући да она да, ако има. Где је чист ваздух ' — То је остављено месту да га оно да, ако га има. Где је први услов за развијање: слобода % — То је остављено природи да је она да. И она је има и даје, али ето где је ми одузимамо. Место и ми још да додајемо, ми узимамо и оно, што је она дала. Па шта ми онда чинимо, — Терамо пужа у љуску, у којој ће и црћа.

Тако је првога дана. Тако је друс гога и трећега. Тако је прве године,

| па се испод ње провлачи тајом по нешто живота, или ако сеи духи тело навивну на грдње и бој, па их сносе спокојпо, као прави робови ропство.

Ово „срце родитељско“ и „узданица друштвена“, дете, будући човек, „најузвишеније створење“, од сада живи оваким животом. Од сада се ограничи само на оне читуљице што се зову „школске књиге“, и ту му је сва мудрост. (Ове оно, што је у њима, оно мора да „научи“, да попамти онако како је, и да око тога утроти толико моћи, да му за друго не преостаје, ако оће да живи. А кад погледнемо шта је то, што је у њима, око чега то оно троши толико моћћ, ми ћемо свуда наћи један костур, без мишића и живаца, без живота. И у њима, И у глави његовој, лете само сенке, које су толико далеко од правога знања и истинске науке, колико она сенка детиња што је сунце баца од детета самога. Те сенке дете има да ватаи памти. Џо сто пута се повраћа да понови, да утуви, да „научи.“ Све стране са свима редовима, речима и словима морају бити отштампане, Ф0тографисане, у глави. Била то књига, било „диктандо“ све једно је то. „Лекције“ се морају „учити“ и „научити.“ Оно толико разуме оно што је у њој, колико земљорадници о молекиларном покретању или галванској струји. Не „науче“ ли се пак, ту су прво „јединице“, за тим ас и казне, ;

друге, треће, и сваке, од почетка наше а најпосле „повторавања.“ А ово су

„наставе“ и „васпитања“, па до опро-

| све страшне ствари, и пужа терају

штаја с њом; па и до гроба. Једина још випе унутра у љуску. А ако је

је разлика у излаз: ако се овоме страшноме човеку увати како његова ћуд,

сирома, па буде „благодејанац“, онда, просте

место

зиме,

настане мраз и