Учитељ

527

им тај поступак потпуно одобравам. Сваки поле непристраснији човек мора им то одобрити, а ево зашто: Нека дође у Омоље најбољи и најенергичнији учитељ, ипак мора малаксати, не могући одржати борбено стање прилика у којима се школа налази. ИндиФерентност Влаха, одвратност њиова од школе, јогунство, нехатност за своју децу и т. д. утућиће у главу учитеља и он мора подлећи приликама у којима се нашао. Ах ! да ми је само једно Др. да дође овамо у овај свет па да подешава своје педагошке проналаске, видео би ла је његова Педагогија проста илузија за овакове пределе. Организација данашњих школа дозвољава, да од Педагогије правимо играчку. Јест, играчку; па још нешто горе — нешто на што се морамо сви грохотом смејати. Равнати Влахе са Србима, учити влашку децу истоме ономе и исто онако „по распореду“ као и српску, зар није за смејг! Знате ли колике муке има ђак у гимназији, и то ђак од 183—20 год. учећи неки стран језик, па га. опет при свој сили и муци не може научити. А ја имам данас влашкој деци, онако исто као лане српској, да предајем „по распореду.“ Ја им причам и помињем неке речи као: „ваздух“, „ваздушно окружје“, „бура“, „природа“, „фосфор“, „честице“, „ватрометна, места“, „благост“, „очарана јаја“. „ровита“, „кобац“, „кукавица“, „гусеница“, „црв“, „мрав“, „част“ит,д. ИТД. И казујем им, као и српском „по распореду“, „по методи“, а она хватају мухе и зевају. Па зар није то исмевање рада. А где је успехрг Но рећи ће неки г. ревизор или други ко надлежан: „ниси радио по „педагошкој методи“. Онда би педагошка метода за ове школе била, да утрапим деци „вуков речник српских речи“, па да их учим томе и да им објашњавам, разуме се влашки, поједине речи, па тек после ла пређем даље и да почнем „по распореду.“ И за три године да свршим и „језик“ и „10 распореду.“ А ко може то урадити за, тако кратко време и код толиког матери-

јада, па да му г. ревизор да одличан и да га препоручи као ваљана учитеља > При

не радити ништа — дати оставку -- него ли каљати своје име и своју способност ревизорским оценама, које су последица, рђаве организације) школа — посебице влашких — друге народности и језика. За то добри учитељи нерадо иду у овај крај. За то се овако и кубури по овим неприступачним пределима.

Видиш ли драги „Учитељу“ како су страшна овамо места. Па да ли си ти смео приступити у ово учитељско страшило у учитељски Сибир“ Како ћеш ми одговорити не знам, али чини ми се да се ти ретко виђаш овамо. Истина не мораш депати млого ципела, као ја, пењући се уз брдо и низ брдо, пошто се возаш на „Чези“ али мораш опет мирисати овај оштри омољски ваздух. Мислим да идеш само у два три ћошка омољска и тамо гледаш школу и оне црвиће у школи. Даље не емеш. Или те нико не пратир Чини ми се, да су те твоје „колеге“ издали, ца неће да се сете ва тебе — не примају те. А знаш ли што те не примају» — За то што те не познају кији си, шта си, шта ћеш, шта им пружаш, јер су они научили само да примају (али не науку), а не да дају. За то те нерадо читају и примају.

Па овамо нема млого људи који би објаснили својим „колегама“, какав си тим шта садржиш. Требало би „све твоје „колеге“ да се скупе и да сео овом напретку и опстанку договоре, па богме и да те прорешетају кров често сито — критику. Али овамо за сада скупа није било, јер природан положај Омоља не да учитељу да дође у Жагубицу на скуп. Нехатост и тврдоглавост „колега“ нехте да савлада

тешкоће своје околине, па да се један пут вгледну око у око: шта су, шта раде, шта, им треба радити и т.д. Но добро је то што нас је г. министар мало прорешетао на његово решето, те ако од сад пође на боље. Оће ли досадање стање остати и

даље овако видећемо. НУСт

оваким тешкоћама, у раду, боље би билои | :)0 овоме други пут.

— с