Учитељ

526

ИЗ УЧИТЕЉСКОГ СИБИРА.

К Драги „Учитељу“

Мислим, да неће хрђаво бити, ако ти доставим неколике прилике, које су занимљиве, јер су из Учитељског Оџбира — из Омоља. Знам да ће то занимати твоје читаоце, јер је и сама реч „учитељски Сибир“ чудновата, необична а страшна. Рећи ће когод од твојих читалаца: „гле, гле! Зар има „Сибир“ у Србији2“ И ја сам некада питао: „зар“, али ћу сад вам доказати да у Србији постоји Сибир, ако не за политичке кривице, а оно за српске учитеље.

Но како да почнемр Које ћу пре, а које после достављатиг — Програм за писма није ни потребан, па се ни ја нећу држати „одређеног“ реда. Да почнем...

Ја сам рођен у равници; васпитавао сам се и образовао такође у школама тде су равнице. Дакле, ја. нисам знао за брда. Чуо сам, да има места врлетних, брдовитих, опасних, али ми то беше као сан. Гледао сам брда и пео сам се на њи, али то је било више уживања ради, и ја пењући се и силазећи уз и низ брда, ништа друго иисам радио, већ се играо, као дете по гомили песка. Чуо сам да је ужички округ врлетан; учио сам — и дан дањи учим друге — да су тамо планине: Маљен, Повљен, Шарган, Поникве, Муртеница, Златибор и Т. Д.; али је то проста илузија. Учио сам о Омољу, и слушао сам да јето баук у Србији. Али све ми је то изгледало као да сањам. Но ето, прилике или неприлике, које је од тога лвога не знам, доведоше ме да се упознам са планинама и животом у њима. Ето, ја дођох, ако не у Златибор, а оно нешто горе од Златибора — 9 Омоље. Ја бого мили, каке ми се нису мисли врзле по глави, док бејах у школи, кад помислим на Омоље!.. Омоље!! Истину да кажем, сама помисао на ту реч плашила ме док још сањах. Али гле сад! Куд год се осврнем брдо; с десне и леве стране корито Јагњиле реке. Устао сам рано, да видим излазак сунца, и да према њему удесим

| часовник; али, ја сунца не видим. Небо се | сија. Давна је већ сва нуло. А где је Сунце — Нема га; јер небо видим само неколико хиљада квадратних метара. Часовник ми показује 7 сахати, а ја сунца још не видим. Од 8 сахати пре подне видим сунце и то траје по додне до 6 сахати. Да ли је сад зашлор Није, јер је још видно; сијају се источни брегови од сунца. Мојим је очима већ зашло: Па где сам јар Зар у потоку, у врлети, у јарузи, у амбисур Јест. Ја сањах пређе о брдовитим пределима, а сада сан прелази у јаву, у истину. Ја се сада налавим у брдовитом пределу, на крају Омоља, у његовом репу, које ме је већ умирило и којега се већ млого не плашим. Ја хоћу да га савдадам ако могу, за то се јуначим и пркосим му. Нисам желео Омоље, па и данас га, и ако сам у њему, не волим; али оно мене грли својим огранцима. И ја га, не морањем него с драге воље трпим, да ме оно са својим страховитим огранцима и кршним стенама милује. Дивно место за расад просвете!!!2

У Србији има млого села, која се по положају, обичају, народности, обравованости, моралу и т. д. са свим разликују једно од другог. По положају, сумњам, да би било које село горе од неких села у Омољу. Међу рђава села долази Јасиково. Често ће се чути у министарству просвете или у приватном друштву: „тога треба отерати у Јасиково.“ То је село постало страшило за учитеље. Па не само ово село, већ и цело Омоље. Оно се сматра као Сибир ва учитеље. И зацело је Омоље Учитељски Сибир. Камо у Омољу способних учитеља, нпр. из учит. школер Где су они добри учитељи — петичариг Ту је одговор јасан : они су по варошима и добрим селима. Лош положај овога предела, наводност која је у њему, школе које су до зла бога хрђаве, плаше учитеље и они чим чују да су добили или да су премештени у овај крај одмах се ратосиљају учитељске службе, ратосиљају се свог насушног леба.

Они имају право што тако раде и ја

Ма ас а а а а 3

|